Zavičajna zbirka Petra Lukića – Muzej koji to još nije

Penzionisani policajac, Kovinac Petar Lukić Cunder svoju kolekciju zavičajnih dokumenata, već dve godine, drži otvorenu za sve znatiželjnike;

od Mite Pamparampe, preko debele Berte i Jana Nepomuka, do organizovanog odlaska na otvaranje smederevskog mosta;

 

 

Početkom oktobra 1919. u bogatoj kovinskoj porodici Stanišić, u ulici JNA pod sadašnjim kućnim brojem 45, posle starijeg brata Petra, ocu Vasi i majci Pijadi rodio se mlađi sin Dimitrije. Po tadašnjoj tradiciji stariji sin je morao da ostane „na zemlji“, a mlađi da izuči zanat ili školu (doktor, fiškal, sveštenik ili nešto drugo).

Za šesti rođendan otac malom Miti daruje skupoceni poklon – pravu hamoniku. Okupljena porodica je  posedala u želji da čuje mladog virtuoza koji je prvi put u životu razvukao meh teške harmonike. Ali, dirke ne dira, tako da se čuje samo ispušteni vazuh:

„Ova harmonika je neispravna, ona samo pravi ‘pamparampa’“

Muk je potrajao kratko, smeh malo duže, a nadimak Mita Pamparampa, za ceo život. Vispreni Kovinac izbegao je nemačku deportaciju, proglašen je par puta službeno mrtvim, kratko se zadržao u partizanima, od komunističkih vlasti „za zasluge“ u NOBu dobio stan u Kosovskoj ulici u Beogradu, a život ga je nosio po čitavoj Evropi. Jedna od anegdota kaže da je pio šampanjac na brodu na pariskoj reci Seni u društvu prijateljice (i glumice) Brižit Bardo.

Sve ovo ispričao nam je Petar Lukić Cunder, penzionisani policajac, koji pune četiri decenije sakuplja fotografije, dokumenta i lične predmete Kovinaca koji su na svoj način obeležili istoriju varoši. Ima više od godinu dana kako je rešio je da ih učini dostupnim sugrađanima, ali i putnicima namernicima i turistima.

Eksponate iz svog podruma preselio je u kuću na uglu ulica Vuka Karadžića i Trga Žarka Zrenjanina (ispod zabavišta,  prekoputa Statikove zgrade), u prostoru koji mu je (besplatno) dao na korišćenje Ivan Caran, Kovinac koji živi u Smederevu.

Milan Ninkov i Jan Nepomuk

„Možda nemam najveću, ali imam domicilnu kolekciju istorije Kovina“, kaže čika Pera koga je istim povodom, januara prošle godine, posetila i ekipa RTSa i snimila petominutni prilog o ‘kovinskom muzeju’.

Svaku sliku i dokument prati priča ispisana perom vlasnika kolekcije.

„Suština je u tome što sam sve zapisao nadajući se da ću sve da oformim muzej posle četrdeset godina. Sad se i prisećam nekih stvari“, kaže i dodaje da je to jedan od razloga što je zbirka još uvek u privatnoj kući, a ne u nekom prikladnijem prostoru.

„Postoje neki pregovori da dobijem prostor u okviru Doma kulture. Videćemo, ali meni je ovde zasad prednost – postoje stvari kojih se setim u tri ujutru, ustanem iz kreveta, doletim, izvadim kutiju, nađem dokument i dopišem.“

Među svedočanstvima su najčešća ona o (ne)toleranciji za i između dva svetska rata.

„Po jedno sam išao biciklom u Ostrovo, jer je 1914. izvesni Milan Ninkov iz Ostrova došao s ove strane Dunava odakle je austrougarska artiljerija tukla preko. Prkosno se poklonio sa šeširom i rekao „živeli“. Uhvatili su ga austrougarski žandarmi i streljali ga u porti katoličke crkve. Napravljen mu je spomenik 1934., ali su ga Nemci skolnili kad su okupirali Kovin u Drugom svetskom ratu.“

Spomenik postoji još samo na fotografijama Petra Lukića.

Kao i onaj Janu Nepomuku „ …katoličkom svešteniku koji je bio na dvoru češkog kralja Vaclava. Svi podunavski gradovi imali su jedinstvenog zaštitnika, jedinstveni spomenik i za pravoslavce i za katolike. Komunisti su ga pedesetih godina srušili. U Pančevu i Zrenjaninu je obnovljen, kod nas nije“.

Među vrednijim eksponatima su i originalne fotografije sahrane Ferdinanda Sosickog, doktora Josifa Klajna, apotekara Emanuela, Vilija Solfa „ …komandanta debelih berti koje su tukle od Golubičića ambara  preko puta Požarevca“, muslimanske divizije austrougarske vojske koje su radile na isušivanju močvarnog dela Kovina, kao i bilten o pogibiji austrougarskih vojnika koji je, kaže, iskopao ispod debelog sloja prašine na tavanu bivšeg načelstva.

Istorija za potpalu

Za nekim pričama je, kaže, tragao i po dve decenije i oslanjao se na svedočanstva starijih.

„A za priču starih ljudi malo ko ima živaca“, kaže kustos Pera.

Uz to, dodaje, dugo se provlačio strah od represalija komunističkog režima (čak i kad je svrgnut), pa su živi svedoci, potomci, nerado govorili o  istoriji i stradanju bližnjih.

Ipak, kaže, najveći problem predstavljaju vlasnici eksponata:

„Čim osete da to nešto vredi, traže novac. Teški su ljudi, misle da ću ja da se obogatim“, priča dok pokazuje dokument za koji je vlasnik preko interneta tražio ravno četiri hiljade evra.

„Skinuo sam ga kako sam umeo i odštampao sam, a on nek juri drugog za te pare.“

Neke je, kaže, otrgao bukvalno pred ložištem ‘smederevca’.

„Čovek loži istoriju Kovina u šporet. Šutnem ga, uzmem i donesem mu Politiku da loži“

Posebno je ponosan na originalnu knjigu evidencije zaposlenih u električnoj centrali u Kovinu iz 1913 overenoj od, tada resornog, Ministarstva energetike u Budimpešti.

Uz mnoštvo ratnih ljubavnih razglednica s početka prošlog veka, izložene su i one iz novije istorije (posle Drugog svetskog rata).

Savković, Hohman, Buhner…

Svedočanstvo relativno novijeg datuma pokazuje i da „isterivanje“ građana na otvaranje mostova i fabrika nije postkomunistička izmišljotina. Naime, u proglasu Opštinske konferencije SSRN Kovina i Smedereva pozivaju se građani (danas bratskih) opština na otvaranje mosta preko Dunava. Datum – novembar 1976, a prevoz organizovan.

Neizbežna je i epizoda o sportu kojom, još jednom, demantuje da je fudbal u Kovinu počeo da se igra 1904.

„Tek osam godina kasnije“, kaže i pokazuje fotografije trojice igrača iz prve postave tadašnjeg Omladinskog kluba (kasnije Kovinskog sportskog kluba) – Nikole Savkovića, Rudija Hohmana i izvesnog Buhnera.

Radno vreme muzeja zasad ne postoji, mada je istaknuto da je otvoren pre podne. Ni ulaz se ne naplaćuje. Postavio je kutiju u koju namernik može da ubaci prilog za koji smatra da je dovoljan.

„Svaka pomoć je dragocena“, kaže. Kuburi s kartonima za uramljivanje, lajsnama, ali najviše sa eksponatima. Otud za kraj i molba Petra Lukića za sve one koji imaju bilo kakvo  svedočanstvo o istoriji opštine prilože ovom svojevrsnom muzeju.

Jer, ponavlja, neće se on obogatiti, već će ostati na polzu svima.

A što se tiče one priče o Miti Pamparampi, kaže Petar Lukić „ …smeštena je tu između velikih istorijskih i burnih događaja kao svedočanstvo u kome nema herojskih momenata, ali ima smelih poteza koje su ostavila jednak trag u domicilnom prostoru.“

Uostalom, dođite pa je pročitajte celu.

Čitajte još na Kovinac.com