Zapošljavanjem osoba s invaliditetom ostvaruje se njihova inkluzija

– Zaista imam iskustva s tim lošim vestima, i to je dug i težak proces. koji treba preživeti, a proživeti je sigurno još teže. Bude trenutaka kad mi je neopisivo teško, kad sam očajna i kad se osećam jako loše, budući da je zaista nerealno da posle toliko postupakanisam dobra kandidatkinja. S druge strane, konstantno degradiranje i nipodaštavanje je odličan motiv da nikad ne poželite na to pristati i da nastavim da se borim”, opisuje svoje iskustvo Ana Milojević iz Mramorka, kod Kovina

 Osobe s invaliditetom jedna su od marginalizovanih grupa u Srbiji koje se svakodnevno susreću s diskriminacijom i stigmatizacijom. U Srbiji prema zakonu izraz “osobe sa invaliditetom” označava “osobe sa urođenom ili stečenom fizičkom, senzornom, intelektualnom ili emocionalnom onesposobljenošću…”.
Zbog njihovog lošeg položaja u društvu, brojne organizacije se trude unaprediti njihovu socijalizaciju i motivisanost za profesionalno usavršavanje time što im daju priliku za zaposlenje.

U Srbiji gde je, prema rezultatima popisa stanovništva iz 2011. godine, 571.780 osoba sa invaliditetom, na snazi je Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba s invaliditetom koji definiše profesionalnu rehabilitaciju kao “organizovanje i sprovođenje programa mera i aktivnosti u cilju osposobljavanja za odgovarajući posao, zapošljavanja, održanja zaposlenja, napredovanja ili promene profesionalne karijere.” Prema istom zakonu, osobe s invaliditetom koje su u radnom odnosu imaju pravo za vreme trajanja rehabilitacije na naknadu zarade u visini 100% prosječne plate ostvarene u prethodna tri meseca pre uključivanja u ovaj program, a naknada zarade ne može biti manja od minimalca.

“Osobe sa invaliditetom u Republici Srbiji predstavljaju jednu od najugroženijih grupa u svim oblastima društvenog života, što potvrđuje i praksa Poverenika, odnosno broj pritužbi koje institucija dobija zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta”, ističe poverenica za zaštitu ravnopravnosti, Brankica Janković.

Zakon u Srbiji definiše zapošljavanje osoba s invaliditetom pod opštim i posebnim uslovima. Opšti podrazumevaju “zapošljavanje bez prilagođavanja poslova, radnog mesta ili poslova i radnog mesta”, dok se pod posebnim uslovima smatra “zapošljavanje uz prilagođavanje poslova, radnog mesta ili poslova i radnog mesta”.

Prema istraživanju Istinomera, žene sa invaliditetom se teže zapošljavaju, za razliku od muškaraca kojima poslodavci daju prednost.
Ana Milojević iz Mramorka kod Kovina ima skoro 80 „odbijenica“ na prijave za zapošljavanje.

Zaista imam iskustva s tim lošim vestima, i to je dug i težak proces. koji treba preživeti, a proživeti je sigurno još teže. Bude trenutaka kad mi je neopisivo teško, kad sam očajna i kad se osećam jako loše, budući da je zaista nerealno da posle toliko postupaka – nisam dobra kandidatkinja. S druge strane, konstantno degradiranje i nipodaštavanje je odličan motiv da nikad ne poželite na to pristati i da nastavim da se borim”, opisuje svoje iskustvo Ana Milojević i dodaje da je njena borba ono što radi, a u to ubraja velike zajedničke uspehe s izuzetnim ljudima, bili oni u nevladinom ili institucionalnom okviru, akademskoj zajednici ili zajedničkom iskustvu života na margini.

“Kad se podsetim odakle sam krenula, koje bitke sam dobila, prosto nemam prostora da odustanem – jer moje okruženje, izuzev najbližeg, društvo i zemlja u kojoj živim nisu naklonjeni populaciji iz koje dolazim”, nastavlja Ana koja se u svom radu okrenula onom delu koji ljudi vrlo često zaborave, a to je zagovaranje za one koji to ne mogu.

– Videli smo da društvo i država jako malo čine za sve ljude koji tu žive, ali jesmo li baš mi učinili sve da ne budemo u poziciji u kojoj jesmo? Ja znam da i dalje činim sve i da sam, u mnogim segmentima, daleko ispred onoga što se od mene očekuje. Proces zapošljavanja, kao i sam proces rada, ali i najveći deo svih drugih procesa – obrazovanja, stanovanja, pristupa pravdi – nisu prilagođeni osobama s invaliditetom”, navodi i  dodaje da ovo stanje prati nedovoljna i nedovoljno kvalitetna zakonska i podzakonska regulativa, potom, neadekvatna primena i nedostatak stvarne sankcije za one koji ne žele da zaposle osobu s invaliditetom, a onda i neprilagođen proces prijema, načina rada, radnog okruženja, valorizacije rezultata i ostalog. Sve to, naglašava Ana Milojević , pokazuje da radna prava osoba s invaliditetom nisu stavljena u dobar okvir, odnosno da nisu implementirana na adekvatan način.

Do posla preko nevladinog sektora

Goran Rojević direktor je i osnivač organizacije “Dečje srce“, koja već 20 godina pomaže osobama sa invaliditetom, njihovim roditeljima i osobama koje brinu o njima. Kako tvrdi Rojević, organizacija sad vodi kafić “Zvuci srca”, za koji kažu da je jedini u regionu u kojem su svi zaposleni osobe sa mentalnim smetnjama u razvoju.

– Kruna našeg rada je što smo hteli da ih što više osamostalimo i osposobimo za samostalan život, da budu profesionalno korisni članovi društva. Kafić, zajedno s radnim centrom, imao je za cilj da ne odudara mnogo od života u Beogradu, gde najbolje funkcionišu restorani i kafići. Mi smo našli zanimanja koja mogu da obavljaju naši korisnici”, kaže Rojević i dodaje da zaposleni žive s njima i prolaze programe “Škola života” i “Škola životnih veština” kao i dodatne obuke za šankera/icu i konobara/icu.

– Stavljamo ih u konkretne životne situacije iz kojih oni uče na konkretnom nivou, gde ga obučeš kao konobara, kao šankera i onda ga staviš u problematičnu situaciju. Kad on kaže ‘ali ja ne znam ovo’, tad ga naučiš. Socijalni mentor mu u svemu tome pomaže”, opisuje Rojević i naglašava da su izuzetni u svim poljima rada, ali i da je bitna dobra atmosfera za njihovu produktivnost. On dodaje da kada završe sa jednim poslom, pomažu drugim kolegama u njihovim aktivnostima te da rad u kafiću pozitivno utiče na njih.

Sa nama je nastao i razvoj različitih socijalnih usluga, kao i svest ljudi da više ne razmišljaju toliko o svojoj muci koju su imali, nego da mogu da pomažu i nekim drugim licima. Došlo je do veće otvorenosti društva nego pre 20 godina, kada je ono bilo više okrenuto sebi i svojim problemima. Inkluzija je učinila da se oni nalaze u dosta škola, vrtića, obrazovnih ustanova u kojima prije 20 godina nisu boravili”, dodaje Rojević koji naglašava da se na vidljivosti mora stalno raditi.

On navodi da osobe s mentalnim poremećajima stare mnogo brže pa prelazak preko 40-e, 50-e godine dovodi do smanjenja njihovih potencijala, tako da ih je mnogo lakše zaposliti u što ranijem uzrastu, da bi oni što duže radili i bili aktivni članovi zajednice.

Kada imaju 18 godina, oni traže neke aktivnosti, gde se mnogo fizička energija troši. Ono što smo mi napravili u nastavku ovoga je ‘Centar za osposobljavanje i zapošljavanje osoba sa invaliditetom’ i u okviru toga, nakon što se osposobe za rad, mi ih preporučujemo pojedinim firmama iz lokalne zajednice, te firme ih zapošljavaju. Uvek u nama imaju neku vrstu mentorstva, gde, u slučaju da dođe do nekih problema, reagujemo kao posrednici u njihovom otklanjanju”, dodaje.

Osim kafića, organizacija ima i uslugu “Lični pratilac deteta” koja djeluje na lokalnom nivou putem koje se prijavljuju na tender koji raspisuje lokalna samouprava. Na taj način obučavaju lične asistente i stvaraju saradnju sa školama i ustanovama koje pohađaju deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom. Kaže i da se zaposleni/e uspijevaju osamostaliti.
– Imamo dečaka koji radi u štampariji. Ali, mi smo ti koji im traže posao, jer oni u nama vide sigurnost da ćemo i nadalje kao organizacija brinuti o njima”, kaže Rojević.

Čitajte još na Kovinac.com