Država Srbija je pre izvesnog vremena donela zvaničnu strategiju o deinstitucionalizaciji i destigmatizaciji psihijatrijskih pacijenata, koja bi trebalo da značajno unapredi položaj te posebno osetljive grupe. U Kovinu već 98 godina postoji Specijalna bolnica za psihijatrijske bolesti. Projekat predviđa produkciju i objavljivanje serije tekstova koji identifikuju specifične probleme sa kojim se susreću naši (nevoljni) susedi – lica sa mentalnim smetnjama, koji proizilaze manjim delom iz prirode njihove bolesti, a većim – iz neprosvećenosti okoline o prirodi psihičkih bolesti, koja sobom nosi i različite zablude, uglavnom utemeljene na kulturološkim i socijalnim predrasudama koje tradicionalno prate lica sa mentalnim smetnjama. Osim identifikacije problema, cilj je i promena svesti i „relaksacija“ uvreženih stavova kao i „destigmatizacija“ te specifične grupe.
J.D. (49), jedan od pacijenata kovinske Specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti od svoje sedamnaeste godine bori s nerazumevanjem, strahovima i predrasudama okoline.
– Mi smo normalni ljudi s psihičkim problemima. Za psihijatrijskog bolesnika je najvažnije da nauči kako da živi s bolešću, da ne uzima alkohol i psihoaktivne supstance i da ima redovan san. Psihijatrijska bolest je hronična i ciklična, smenjuju se dobre i loše faze, ali s njom može da se živi. Kao što dijabetičar živi sa svojom bolešću, tako i mi uzimamo lekove i možemo da budemo društveno korisni. Međutim, psihijatrijski bolesnici su medijima često predstavljeni kao agresori i ubice, iako duševna bolest nije „preduslov” da se počini krivično delo. Posle Hičkokovog filma „Psiho” ljudi su počeli da zaziru od osoba s mentalnim problemima, iako je broj pacijenata koji počine krivično delo manji od jednog promila – kaže on.
Takva i slične konstatacije ilustruju (i identifikuju) problem koji je u fokusu projekta, ali i praktično potvrđuju značaj podatka da je država Srbija nedavno donela zvaničnu Strategiju o deinstitucionalizaciji i destigmatizaciji psihijatrijskih pacijenata.
Aktuelno stanje u društvu, u pogledu specifičnih problema sa kojim se susreću lica sa mentalnim smetnjama, proizilaze manjim delom iz prirode njihove bolesti (samo mali procenat ima agresiju u okviru kliničke slike, kažu lekari ) a većim delom iz neprosvećenosti okoline o prirodi psihičkih bolesti, koje sobom nose i različite zablude u tom smislu a koje su uglavnom utemeljene na kulturološkim i socijalnim predrasudama koje tradicionalno, u našem društvu, prate lica sa mentalnim smetnjama.
U takvim društvenim okolnostima često se dešava da mentalno obolela lica bivaju stigmatizovana i da ta stigma poprimi razmere dodatnog tereta koji, ionako spor tok lečenja, dodatno produžava i otežava. Iz ovoga proizilazi i osnovna potreba svih lica sa mentalnim smetnjama – destigmatizacija. Ovo je naročito bitno za sredine u kojima postoje specijalizovane ustanove za lečenje velikog broja pacijenata, kao što je Kovin, već gotovo vek, gde su ljudi iz ove osetljive grupe naši susedi.
Destigmatizacija je „teren“ na kom mediji mogu najviše i direktno doprineti rešavanju ili ublažavanju problema, dok na ostale probleme – socijalno-ekonomske uslove (psihijatrijski pacijenti su često na ivici siromaštva jer teško dobijaju poslove za koje su kvalifikovani) i uslove u ustanovama u kojima se s vremena na vreme stacionarno leče – mediji mogu uticati tako što će stalnim skretanjem pažnje – indirektno podstaći njihovo rešavanje. Gotovo da nema pacijenta koji na svojoj koži i na svojoj duši nije iskusio puno značenje reči „stigma” i „autostigma”.
Upravo zato pomenuti sagovornik ističe da se „zbog odnosa koji društvo ima prema psihijatrijskim pacijentima“, i sam stideo svoje bolesti.
– Iako je moja porodica bila uz mene od momenta postavljanja dijagnoze, mi smo 25 godina krili moju bolest od komšija i poznanika – sve dok jednog leta nije došla Hitna pomoć da me vodi u bolnicu. Prošlo je dosta vremena dok nisam otvorio dušu svojim prijateljima. Neki od njih su zauvek izbrisali moj broj telefona iz svog imenika, ali sa većinom sam ostalo u bliskim odnosima – priča.
Na pitanje – kakve probleme imaju osobe s mentalnim tegobama, on kaže da je ta dijagnoza „poput kamenčića bačenih u vodu“.
– Pravi koncentrične krugove u svim sferama života – porodičnom, emotivnom, socijalnom i profesionalnom. Često se dešava da osobe izgube posao ako poslodavac sazna za njihovu dijagnozu, a još češće da neko ne može da dobije posao jer se na razgovoru za posao postavljaju pitanja tipa – da li ste služili vojsku i zašto ste oslobođeni te obaveze i da li imate neke hronične bolesti. Iako je po Zakonu o radu poslodavac dužan da na svakih 20 radnika zaposli jednu osobu sa invaliditetom, niko neće da zaposli psihijatrijskog invalida.
Dijagnoza pravi gotovo nepremostive probleme u ličnim odnosima, jer niko ne želi da se zabavlja ili da stupi u brak sa osobom koja ima mentalnih tegoba. Zbog toga najveći broj psihijatrijskih bolesnika živi sam. Neki od njih rade nekoliko godina pa odu u invalidsku penziju, koja iznosi 12.000 dinara, neki dobijaju socijalnu pomoć u iznosu od 7.000 dinara, a neki su nasledili porodične penzije. Veliki broj njih živi sam, što ih čini lakim „žrtvama” rođaka koji ih proglašavaju za „poslovno nesposobne” pa im uzimaju imovinu a njih smeštaju u doživotne azile.
Osim navedenih, u ovom trenutku je malo relevantnih kvantitativnih i kvalitativnih pokazatelja, jer su istraživanja na ovu temu retka i jedino iskustvo ljudi koji se svakodnevno susreću sa psihijatrijskim pacijentima i iskustva samih pacijenata postaju izvor podataka na ovu temu.
Ipak, činjenica je da se zbog strahova i predrasuda okoline, ljudi s mentalnim problemima smeštaju u psihijatrijske azile koji se nalaze na periferijama gradova i na marginama interesovanja društva i često predstavljaju poslednju životnu adresu za psihijatrijske bolesnike.
Sve ovde pomenuto su samo neka od veoma značajnih pitanja o kojima će biti reči u tekstovima na portalu Kovinac, čiji će odgovori doprineti boljem razumevanju i pokušaju prevazilaženja teške situacije s kojom se suočavaju naši susedi, psihijatrijski bolesnici.
