Uroš Pejaković, poslednjih nekoliko decenija jedan od viđenijih ljudi naše čaršije, preminuo je 30. septembra u Podgorici, u 98. godini.
U pismu, koje je, tim povodom, našem portalu uputila njegova ćerka Branka, navodi se da mu je, iako je preminuo u Crnoj Gori, želja bila da se to desi u Kovinu gde je želeo da bude i sahranjen.
– Moj otac je rođen 26. septembra 1924. godine. U Kovin je došao sa 22 godine, 1946. kao „kolonista“ iz Crne Gore. U vreme „Informbiroa“, tri i po godine, proveo je na Golom otoku, jer je voleo Ruse. Po povratku je s majkom ostao u Kovinu, oženio se, dobio ćerku. Završio je Pravni fakultet, postao direktor Jugoprevoza. Nije imao sreće s politikom, pa je često imao problema s vladajućim krugovima.
Patio je za Crnom Gorom, ali je u Kovinu imao porodicu i tu je ostao da živi. Kako je stario, sve ga je više „vukla crnogorska pitomina“ (kako je voleo da kaže) i želeo je da se vrati u svoj kraj odakle je kao momak krenuo u svet. Nakon 75 godina života u Kovinu, u maju ove godine otišao je u Podgoricu, uz veliku podrsku zeta Mića Popovića, da starost provede u njegovoj kući. U Podgorici se dobro snašao. Puno je čitao: Frojda, Ćosica, Dostojevskog, Kiša.. Šetao je do zadnjih dana – Piperskim vinogradima, obišao je Cetinje, Rijeku Crnojevića, Virpazar.. Bio je pun priče o svom dinamičnom životu. „Otišao“ je krajem septembra srećan i zadovoljan, tiho. Praktično, nije više imao prijatelja iz svoje generacije. Bio je ugledni gradjanin. Gledao je da svakom pomogne. Mnogi pamte da je, kao direktor „Kozare“, pomogao mnogim đacima i studentima…Siromašnima. Pamtićemo njegova lepa odela, šetnje do Bakardija, Čileta i Šotke, i (sa unukama Milicom i Majom), duge šetnje pored Dunavca. Pamtićemo njegovu dobrotu i plemenitost – kaže se u pismu koje je našem portalu poslala Uroševa ćerka Branka.
