Zahvaljujući organizatorima Košarkaškog Kampa „Kovin 2021“ naš grad je imao prilike da svega tri dana posle osvajanja evropskog zlata vidi reprezentativku Srbije Tinu Krajišnik. Da je šampion kako na terenu tako i van njega Tina je pokazala jer je pristala da dođe u Kovin iako je dobila svega pet dana odmora kao i ostatak reprezentacije pred novi ciklus priprema, ovoga puta za Olimpijadu, a intervju koji smo prekinuli u jednom trenutku zbog njenih brojnih obaveza završili smo tako što smo joj poslali pitanja, a ona nama odgovore.
Tina Krajišnik je u Mađarskoj igrala od 2011. godine (poslednje četiri u Šopronu), maja ove potpisala je za turski Galatasaraj. Rođena je 1991. godine u Sarajevu, igra na poziciji centra i visoka je 191 cm.
„Marko Popadić me je pozvao da dođem. Mi smo se upoznali u Mađarskoj gde je i Miša Popadić trener. Sa zadovoljstvom sam se odazvala i veoma mi je drago da sam ovog jutra u Kovinu da podelim ovu radost i neko svoje iskustvo sa ovim mališanima ovde“, kaže Tina Krajišnik koja je poslednjeg junskog jutra, nešto posle devet časova, kada se beton već „upalio“ strpljivo odgovarala na brojna pitanja mališana, polaznika kampa, a potom se fotografisala sa njima i podelila autograme.
Koliko za mlade igrače u formiranju znače ovi treninzi između dve sezone?
„Nijedan uspeh nije moguć bez rada i dodatnog rada – odnosno svakodnevnog rada na sebi. Za mlade igrače je neophodno da rade na usavršavanju, a brzo uče tako da će im to mnogo doprineti kasnije u karijeri. Mislim da su kampovi poput ovoga potrebni u većem broju u našem sportu i u košarci i zaista bih pohvalila i inicijativu i organizaciju. Jako sam se danas oduševila kada sam videla kako izgleda teren i kako su deca i srećna i zadovoljna, vidi se da dobro rade i još jednom da ponovom, zadovoljstvo mi je što sam tu“, iskrena je Krajišnik, koja je u četiri godine sa Šopronom tri puta bila prvak Mađarske, a i tri puta je igrala na završnom turniru (fajnal-fouru) Euro-lige (prošla sezona nije privedena kraju zbog pandemije virusa korona).
Kakav je osećaj biti šampion Evrope? Da li su se slegli utisci ili još uvek radi adrenalin?
„Još uvek radi adrenalin, iskreno. Osećaj je stvarno neopisiv. To je nekako – sanjate, verujete, ali vam je to još uvek daleko, ne možete da poverujete da je moguće i da se sve to odigrava na tom prvenstvu u tih 10 dana. Verovale smo od samog starta, imale smo težak put do finala i zlatne medalje, znatno teži nego finalista Francuska. I to nam je negde možda i pomoglo da se još više učvrstimo i povežemo, ali opet kažem, kada se to dogodi i kada osvojite to se pamti za ceo život. Taj poslednji momenat kada su sudije odsvirale kraj i kada smo se mi zagrlile i počele da slavimo…
Mada moram da kažem da smo uživale. Ja sam uživala u svakom momentu prvenstva – od trenutka kada smo sleteli u Valensiju pa do samog kraja. Finale naročito. Na dan finala kada smo se međusobno sretale po hotelu to je bilo sa osmehom, jedna drugoj smo govorile: ‘uspele smo, uspele smo, mi igramo finale.’ I taj umor, jer smo igrale, ne znam koju utakmicu zaredom, nije se osećao, ni bol, ni ništa… Tako da smo, eto, uspele da ostvarimo naš san.
Kada smo se vratile u Srbiju, sačekalo nas je nešto neverovatno. Ta podrška, svi ti ljudi koji su došli, iskreno srećni, da podele tu radost sa nama. I hvala im svima, hvala i vama, koji ste me ovde dočekeli i ljudima koji su bili isred Skupštine.“
Pretpostavljam da si gledala neke od dočeka na tom čuvenom balkonu…
„Da gledala sam mnoge dočeke i“…
Dok gledamo svi mi pretpostavljamo kakva je emocija. Može li uopšte da se poredi emocija koju pretpostavljaš sa onom koja je kada osvojiš medalju i izađeš na balkon?
„Ne, ne može. Ne može, čak ni da se zamisli, dok se ne doživi. Kada vidite broj ljudi koji je došao da vas pozdravi, nekoga ko je vaš i ko je sa vama od prvog dana kada ste počeli da igrate košarku. To je… uz to i usrećili ste sve te ljude i sama ta činjenica vam je i dovoljna. Kao mali smo svi to gledali kad su se neki šampioni peli na balkon kada smo ih pozdravljali, a sada si ti taj šampion koga pozdravljaju i to je stvarno neverovatno.
U šest utakmica pobedile ste isto toliko puta. Koja pobeda ti je najdraža, a koja najteža?
„Četvrtfinale protiv Španije mi je najdraža. Znali smo i ulog i istoriju našu igranja sa Španijom i da je to selekcija koja je na poslednja četiri evropska tri puta bila prvak. Tako da smo tu utakmicu najemotivnije doživele i na kraju i najviše proslavili.
Posle toga je došla ekipa Belgije koja je po mom mišljenju najkvalitenija ekipa što se tiče timske košarke i saradnje igračica kojom sam oduševljena. Ali, eto, ta naša neka borba i istrajnost i kvalitet su presudili i ta dramatična završnica mi je i najteže pala. Ali uspele smo, što ti kažeš bez poraza da privedemo prvenstvo kraju“, objašnjava Tina Krajišnik.
Kada je Belgijanka Mesdah pogodila trojku na 1.6 sekundi pre kra, da li si mislila da je, ipak, gotovo i da ne može dodatno da se „zakuva“? I kako si preživela presečeno dodavanje Jelene Bruks i nove poene Belgijanke, koji na sreću po nas, nisu proznati. Po onome što se vidi na TV snimku, čini se, da je Vasić bila ubeđena da će sudije priznati koš.
„U tom trenutku bilo je jako teško ostati pribran i verovati negde do kraja u sudijsku odluku. Ali, iskreno, ja sam bila blizu igračice koja je šutnula. Mogu reći da sam bila prilično sigurna da je vreme isteklo, tako da sam pokušala da smirim i Sonju i Jelenu koje nisu bile sigurne šta će se dogoditi. I, eto, negde tom zajedničkom verom smo i prizvale odluku.“
Veliki broj komentara na društvenim mrežama svodi se na to da smo od tri utakmice nokaut faze najlakše dobili Francuskinje. Da su igrale koliko ste im dozvolile.
„Jeste, finale je negde došlo kao nagrada za sav uložen trud i one teške utakmice koje smo prethodno dobile. I te neizvesne završnice su nas negde možda i ojačale i pripremile za finale gde smo ušle prilično koncentrisano i jako od samog starta. Mislim da je naša odbrana definitivno obeshrabrila Francuskinje i nije dozvolila da se one i jednog momenta vrate u meč. I one same su posle utakmice govorile da nisu imale snagu da se suproststave i da se nekako probude i da uopšte pokušaju da pobede.“
Na pobedničkom postolju si izgovorila: „Jao, treneru, za ovo se živi!“, da li je to bila satisfakcija za sve pehove (povrede) koji su te pratili tokom karijere i zbog kojih si morala čak na pet operacija, a 2012. godine bila, gotovo, u dilemi da li da nastaviš karijeru.
„Definitivno jeste. Nekako se sve sabralo u toj utakmici i u tom trenutku i vratile su mi se sve slike i svi momenti kroz koje sam prolazila i sve te godine i truda i rada i verovanja da će jednog dana sve to da se isplati i da će se vratiti. I da ću uspeti da se vratim u nacionalni tim i postignem neki uspeh. Sanjala sam zlato i, eto, ispunilo se i taj trenutak neću nikako zaboraviti.“
Da li je ostatak ekipe, posle još jednog u nizu „laganih“ treninga Marine Maljković, kada si podigla ruku, nakon što je Nevena Jovanović pustila muziku, a Butulija dobacila: „Sve je ok, pogodila je pesma digla je ruke“, zapravo znao da je to, gotovo, jedina stvar koju si u tom trenutku mogla da uradiš?
„Pa to jeste jedna situacija, jedna anegdota kojoj se sad smejemo i rado je se sećamo. To su bili momenti kada smo svi na okupu i kada se trudimo da ostanemo pozitivne i da kada smo i najumornije da se šalimo. I to nam daje tu dodatnu energiju. I tada smo slušale muziku i bila je jedna pesma koja je mene pogodila i šalile smo se da jedino što mogu da uradim od umora je da podignem jednu ruku (smeh). Tako je nastala ta priča.“
Ubrzo nakon toga ti si izjavila:“Igramo sa Francuskom u finalu i pobeđujemo“.
„Da, da. Francusku smo negde očekivale, s tim što je njihov pristup treningu malo drugačiji od našeg. I tu smo se negde na taj način šalile jer su one imale, možda, više slobodnih dana od nas u pripremnom periodu i tu je negde i nastala ta šala da ćemo ih sigurno dobiti.“
Ko se najviše uplaši kad ti podvikneš: „Trči, trči.“ (smeh)
(smeh) “ Opet pričamo o jednoj od šala kojoj se smejemo nakon svega. Aleksandra Crvendakić. Na utakmci protiv Belgije kada smo trčale u odbranu da zaustavimo njihov tranzicioni napad, ja sam bila toliko uzbuđena da sam želela da ih sve probudim, odnosno dodatno podstaknem sve naše igračice da sam se prodrala na Aleksandru, ona se maltene u momentu uplašila i rekla ‘Pa tu sam, trčim’. Posle se zahvaljivala na klupi, hvala ti što si me pogurala da trčim brže nazad“.
