Kada sam početkom osamdesetih, kao desetogodišnji klinac utrčao u kuću s pakovanjem 200 grama C kafe u zrnu (i pulsom otprilike iste vrednosti), bilo je to, mislio sam, moje najveće dostignuće u dotadašnjem životu.
Na stranu odlične ocene, lepo vaspitanje…
Bilo je to vreme stolovanja prve i poslednje ženske ruke na ovim prostorima (ako ne računamo aktuelnu premijerku i Natašu Mićić u vreme „Sablje“) – Milke Planinc.
Drug Tito je umro, samoupravni socijalizam polako padao na kolena, a u prodavnicama nije bilo baš onoga što je nabrajala i Danica Čvorović – mesa, mleka i belih sijalica!
Dodao bih – i kafe.
Strateškog artikla tih nesretnih osamdesetih.
Kako sam došao do onih 200 grama manje je bitno. Recimo da klinci mojih godina u to vreme nisu imali u džepu kintu za pakovanje kafe… možda par klikera, svežanj sličica i špil karata s golim ženama.
Naleteo sam na red za kafu u jednoj od upokojenih napretkovih prodavnica, odbacio bicikl u stranu i stao i red.
I ispao heroj u očima roditelja (bar sam ja to tako doživeo).
Ni najmanje svestan da će mi nekoliko narednih decenija obeležiti upravo stajanje u redovima – za benzin, cigarete,(kod Dafine u Smederevu nisam imao zašta da dreždim), vize (za letoavnje u bratskog Grčkoj devedesetih), overu potpisa nekoj stranci, zejtin, redovi kod pedijatra, automehaničara, u pošti, banci, od kojih su najmanje boleli onii za vađenje karata za utakmice Crvene Zvezde protiv Milana (1988.) Barselone (1996.) i Dinama iz Kijeva (2000.).
Za dalje sam pogubio živce (a i ukinuto je točenje alkohola okolo stadiona dva sata pre i posle tekme, „tekovina“ koju nikada neću oprostiti predsedniku za koga sam 2x glasao).
Da znate samo koliko se maštovitosti rodi u „redovanju“… Sećam se jednog iz „zlatne“ 1993., kad je na lokalnom kiosku počela prodaja niških cigareta uz obavezno ograničenje – boks po čoveku.
Nije mi dugo trebalo da ukapiram kako je, nikad prežaljena drina bez filtera (uz još neke LQ sorte, „bez gaća“), bila pakovana u štekama od po 25 kutija (umesto standardnh 10).
Kad sam ja kupio boks kultne ćilimarke, ostatak reda iza mene kupio je foru. Drine je ubrzo nestalo.
A i ja sam (kao, i bitno kasnije) prestao da pušim (što i vama savetujem).
MIsleći da je vreme čekanja u redovima pluskvamperfekat.
Sve dok ovih dana nisam pročitao status jednog FB prijatelja u kome stoje dva (možda šaljiva, ali debelo istinita) naslova Politike.
Prvi je, otprilike, iz onog vremena kad sam kupio onih 200 grama kafe: 2020. godine postojaće leteći automobili, a ljudi će letovati n Marsu.
Drugi bi trebalo da vam pišem s Marsa: U sredu stiže kvasac.
Danas je slučajno četvrtak, dan posle (srede).
Danas sam slučajno (uz najveću konspiraciju) dobio (kupio) paketić kvasca u jednoj prodavnici.
Mislim da baltimorski klinci u seriji The Wire, uz manje osvrtanja, kupuju drogu.
Leteći automobil još uvek nemam – teram model iz zlatnih devedesetih za koji sam danas nabavio lamelu, korpu i druk ležaj za neverovatnih 100e.
Računam, platiće predsednik.
Obećao je.
