Društvena stigmatizacija se odnosi na ekstremno neodobravanje (ili nezadovoljstvo) lica ili grupe na socijalno karakterističnim osnovama koje su uočene i služe da bi se razlikovali od ostalih članova društva. Stigma može onda biti pričvršćena za takvu osobu, od šireg društva, koje se razlikuje od svojih kulturnih normi.
Društvena stigmatizacija može rezultirati opažanjem i osuđivanjem mentalnih poremećaja, invaliditeta, bolesti, seksualne orijentacije, polnog identiteta, roditeljstva, seksualnosti, uverenja, vrednosti, obrazovanja, nacionalnosti, etniciteta, snage, prestiža, bogatstva, zanimanja, klase, religije, lepote, veza, intelekta…
Atributi povezani sa društvenom stigmom, često veoma zavise od geopolitičkih i odgovarajućih društveno-političkih konteksta zaposlenih u društvu, u različitim delovima sveta.
Prema Ervingu Gofmanu postoje 3 oblika stigmatizacije:
- Uočljive ili spoljašnje deformacije, poput ožiljaka, fizičkih manifestacija anoreksije nervoze, lepre (stigmatska lepra) ili fizičke nesposobnosti i društvenih invaliditeta, kao što je gojaznost
- Devijacije ličnih osobina, uključujući napuštanje škole, rad za minimalac, samohrano roditeljstvo, bankrotstvo, nezaposlenost, zavisnost od socijalne pomoći, preljubu, mentalne poremećaje, tinejdžerske trudnoće, narkomaniju, alkoholizam, i kriminalnu prošlost, koje se stigmatizuju na ovaj način.
- “Tribalne stigmatizacije” su osobine (zamišljene ili stvarne) jedne etničke grupe, ili nacionalnosti, ili veroispovesti koje se razlikuju od preovlađujućeg etniciteta, nacionalnosti, ili veroispovesti.
Borba protiv stigmatizacije podrazumijeva da se ljudima iz stigmatizovane grupe obezbede jednaka mesta u društvu.
Postoje različiti načini na koje se može delovati u borbi protiv stigme, diskriminacije i socijalne isključenosti. To se može činiti poboljšanjem zakona kako bi se osiguralo da se osudi nepravedno ponašanje kada se pojavi, zatim pružanjem mogućnosti za više kontakta među ljudima (iz stigmatizovanih grupa) u cilju smanjenja straha i predrasuda.
Strategija izmene samostigme
Najčešća metoda izmene samo-stigme su psihoedukativni programi. U tim programima učesnici uče činjenice koje su suprotne stereotipima o određenoj stigmatizovanoj grupi. Koriste se lična iskustva učesnika sa predrasudama i raspravlja se o posljedicama njihovog prihvatanja. Strategije koje potiču osnaživanje također smanjuju stigmu. Osnaženi pojedinci imaju dobro samopoštovanje, veruju da su uspešni u životu i optimistični su u pogledu svoje budućnosti. Još jedan pristup smanjenja samo-stigme je terapija koja ima za cilj da pomogne u razvoju veštine preformulisanja i ispravljanja negativnih samousmerenih mišljenja.
Strategija izmene javne stigme
Strategije izmene javne stigme podijeljene su u 3 kategorije:
Kontakt sa osobama stigmatizovanih grupa donosi značajna poboljšanja u stavovima. Osobe koje su više upoznate sa činjenicama manje odobravaju pogrešne stavove. Osobe koje dolaze u kontakt sa stigmatizovanim osobama kao deo anti-stigma programa pokazuju značajne promene u svojim stavovima o mentalnim bolestima. Promene u stavovima koje su rezultat kontakta održavaju se tokom vremena, a povezane su i sa promenama u ponašanju.
Kratki edukativni programi dovode do značajnog poboljšanja stavova o mentalnim bolestima. Obrazovni programi pomažu ljudima da prepoznaju netačne stereotipe i zamene ih činjeničnim informacijama. Cilj nije da se prisutne učini ekspertima za stigmu već da se upoznaju sa osnovnim činjenicama kako bi se razbili postojeći mitovi o stigmatizovanoj grupi.
Protesti naglašavaju nepravdu određenih stigmi kroz društveni aktivizam i vode ka moralnom apelu javnosti da prestane razmišljati i delovati na stigmatizirajući način. Protesti su koristan način naglašavanja različitih oblika nepravde uzrokovane stigmom i mogu biti uspešni u tome da se stigmatizirajuće predstave uklone iz na primer: serija, filmova, medija… Postoje razni načini protestovanja: medijske kampanje o uspešnim članovima stigmatizovane grupe, pisane kampanje, telefonski pozivi, javna osuda, protestne šetnje, bojkot…
