U savremenoj psihijatriji reč stigma koristi se da bi označila negativan odnos prema ljudima obolelim od mentalnih poremećaja. Sama reč stigma starogrčkog je porekla i prvobitno je označavala žig srama utiskivan u kožu robova, izdajnika ili zločinaca koji je služio kao upozorenje drugim ljudima i jasan znak da obeleženi predstavljaju manje vredne ili opasne članove društva. Iako se u osnovi ova reč nije odnosila na osobe sa mentalnim poremećajima, neki izvori ukazuju da je čak i (demokratsko) društvo Antičke Grčke bilo veoma stigmatizujuće prema aršinima današnjeg značenja reči stigma.
Mentalni poremećaji su još tada bili udruženi sa poniženjem, sramotom, gubitkom obraza što se može videti u Sofoklovom Ajantu (Ajant je bio kralj ostrva Salamine i praunuk Zevsov. U nadmetanju za Ahilejevo oružje Agamemnon je, na podsticaj boginje Atine, pobedu dodelio Odiseju. To je kod Ajanta izazvalo veliki gnev, koji je Atina – boginja rata, mudrosti, intiligencije i lukavstva – pretvorila u ludilo. Te noći Ajant je izjurio iz svog šatora i, misleći da ubija Atridei omrznute Ahejce, poklao je grčka stada, njihove pastire i pse te mrtve životinje odvukao u svoj šator. Kad se ujutro došao k sebi i video šta je učinio, iz srama i očaja bacio se na svoj mač, koji mu je Hektor jednom prilikom bio dao na dar.) ili Mahnitom Herakleu koje je napisao Euripid (Mahniti Herakle jedna je od najpotresnijih Euripidovih drama, bogata jakim pesničkim dahom u horskim delovima. Radnja drame dešava se neposredno pošto je Herakle izvršio svoj dvanaesti podvig – silazak u Had. U Heraklovom odsustvu tiranin Lik naumio je da poubija njegovu porodicu. Prvi deo tragedije slika bespomoćnost Heraklove žene, njegove maloletne dece i oca: njima ostane jedino to da dostojno sačekaju smrt. U poslednjem trenutku, vraća se Herakle i ubija Lika. Tu počinje drugi deo tragedije. Dok hor peva radosnu himnu u Heraklovu čast, na scenu izlazi boginja bezumlja, koju je poslala Hera, zato da bi njoj mrski Herakle sam pobio svoju decu, koju je maločas spasao smrti. Napad ludila koji obuzima Herakla detaljno se slika. Kada posle svega dolazi svesti, njegova je prva misao – samoubistvo. Ali njega teši prijatelj Tezej i primorava ga da odustane od tog nauma. Herakle dolazi do ubeđenja da je dužnost plemenitog čoveka da nauči da podnosi udarce sudbine. Drama predstavlja Herakla kao pasivnu ličnost koja strada od preokreta sudbine, od igre slučaja.)
U hrišćanskoj tradiciji pominje se termin stigmata (množina reči – stigma). Stigme su tragovi, rane ili bolne senzacije na mestima na telu gde su Isusu Hristu nanete rane tokom raspeća (šake, stopala, bok). Termin vodi poreklo od rečenice s kraja Poslanice svetog Pavla Galatima u kojoj kaže: „Ubuduće da mi niko ne stvara teškoće, jer ja rane Gospoda Isusa na telu svojemu nosim.“ (Gal 6,17)
Dakle, iako je jezički koren reči isti – značenje je potpuno drugačije. Stigmate, za razliku od stigme – označavaju u pozitivnom smislu. One identifikuju posebne i odabrane sledbenike hrišćanstva, dok stigma predstavlja socijalni termin koji za nosioca ima veliki negativni predznak.
Istorijski, puno je primera da su različita društva pokušavala da navodno manje vredne, opasne ili nemoralne osobe učine lakim za prepoznavanje.
Koren negativnih i osuđujućih stavova prema osobama sa mentalnim poremećajima koji je u hrišćanskim kulturama evidentan od uspona racionalizma u 17. veku, pa do danas, može se
naći jos u vremenu inkvizicije, kada je Malleus Maleficarum bio jedini priručnik za tretiranje onih koji su bili na bilo koji način drugačiji”. Malleus Maleficarum (u prevodu sa latinskog: Veštičji čekić) je zloglasni traktat o vešticama koji je napisao Hajnrih Kramer, inkvizitor Katoličke crkve. Knjiga je napisana 1486, a objavljena 1487. godine. Glavna svrha knjige bila je sistematsko pobijanje argumenata da ne postoje vradžbine i diskreditovanje onih koji su bili skeptični ili nisu verovali u postojanje veštica i vradžbina. Knjiga je takođe trebalo da edukuje magistrate o procedurama pronalaženja i kažnjavanja veštica. U knjizi se tvrdilo da su veštice češće žene nego muškarci. Između 1487. i 1520. godine štampano je 20 izdanja knjige, a još 16 izdanja je objavljeno između 1574. i 1669. Postoji neslaganje među istoričarima o uticaju koji je ova knjiga imala na inkviziciju i intenziviranje „lova na veštice“. Prema Mekkulohu, Malleus Maleficarum je bio jedan od nekoliko glavnih faktora koji su doprineli izbijanju „veštičjeg ludila“. Drugi savremeni istoričari smatraju da knjiga ipak nije bila toliko uticajna.
Od tada, “ludilo” se najčešće doživljava kao Božja kazna za greh. Zapadna društva su uvek povezivala ideju moralnosti i vrline sa zdravljem i razumom, a rana hrišćanska društva asocirala su “ludilo” sa demonskim, perverznim, promiskuitetnim ili grešnim. Poznavanje ovih asocijacija i danas je značajno zbog razumevanja porekla i načina održavanja psihijatrijske stigme. Međutim, negativni stavovi prema obolelim od mentalnih poremećaja ili nekih drugih bolesti javljali su se i mnogim drugim kulturama (zemljama).
