Stigma ili čovek – biram čoveka: Istorijat kovinske bolnice – Od „duševne“ do „specijalne“ (deo 1.) (4)

– Koji je put do Kovina?
– Samo „skreneš“
Vic koji decenijama prati žitelje ove južnobanatske varoši usko je vezan za činjenicu da je jedna od četiri neuropsihijatrijske bolnice (kolokvijalno i pežorativno – „ludnice“) u državi, baš tu – U Kovinu.
A nije od uvek služila toj nameni.
Pred Veliki rat 1. septembra 1913. godine austrogarska vojska se uselila u tek novoizgrađenu kovinsku kasarnu. U komleks, za to vreme luksuznih grada, koji je izgradila temišvarska firma braća Vulf, uloženo je tadašnjih 380.000 zlatna kruna (uglavnom iz amortizacionog zajma), a bile su namenjene smeštaju lovačkih bataljona, pedantno je zabeležio lokalni novinar i hroničar i Svetozar Polić.

Foto – Francuske trupe u kovinskoj kasani (bolnici) iz Knjige „Vodič kroz kovinski kraj)

Po  završetku rata, u nju su se uselili saveznici. Tačnije, jedna francuska kolonijalna (konjička) divizija generala Farea (sastavljena pretežno od severnoafričkih crnaca Zuava).
Kako, tada još uvek kasarna, nije imala štale, Francuzi su konje smestili u parketirane sobe prizemlja.
U njoj će ostati do proleća 1919.
Kovin, koji nakon tog rata više nije bio pogranično mesto, izgubio je svaki strateški značaj pa je kasarna postala suvišna, na novoformirana kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca potpuno zaboravila na nju.
Pet godina je lokalno stanovništvo imalo vremena da je potpuno devastira – iznošen je celokupan nventar (stolovi, kreveti, slavine, elektro materijal, crepove i deo krovne građe pa i dobar deo ograde).
U zgradi je, prema svedočenju dr Dezidera Julijusa (ispostaviće se, ključne ličnosti u razvoju kovinske bolnice) ostalo „samo“ đubre do kolena koje su ostavili konji crnaca, nešto beskućnika i sirotinje koji su noćivali po sobama.
U Smederevu, sedištu Podunabske oblasti kojoj je Kovin tada pripadao, predloženo je da se devastirana kovinska kasarna sruši, a građevinski materijal upotrebi za izgradnju opštine u prekodunavskom susedu – Smederevu.
Dtvar je, tada, preokrenuo dugogodišnji ugledni kovinski lekar dr Kosta Knežević.

Dr Kosta Knežević (foto Vodič kroz kovonski kraj – Lo press)

Ubedio je tadašnjeg načelnika saniteta za Banat, Bačku, Srem i Baranju dr Lazu Markovića, da se umesto rušenja, otvori bolnica za duševne bolesti kojih u Kraljevini nije bilo dovoljno.
Referat koji je načelnik uputio ministarstvuobilovao je pojedinostima vezanim za same zgrade, pa otud, verovatno i tvrdnja da ga je napisao Knežević, a Marković samo potpisao.
Ministarstvo narodnog zdravlja je prihvatilo ovu inicijativu, a država je za 2 miliona dinara od Tamiško-torontalske županije otkupila zgrade.

Uknjižene su 11. aprila 1924, a već 16. jula u novoosnovanu bolnicu dožli su i prvi upravnik dr Ante Marić, nešto osoblja i 50 bolesnika (po 25 muških i ženskih).

Premešteni su iz beogradske duševne bolnice, a birani su oni sa bolešću lakše prirode.

Traženo je, pri tome, da budu i radno sposobni. Jer, nekoliko nedelja potom, i oni i osoblje samo su iznosili đubre iz prostorija. Kuvali su i jeli pod vedrim nebom, spavali na preostalim rashodovanim vojničkim krevetima, a vrata ni prozore nije imala čak ni kancelarija (istovremeno i stan) upravnika.

Tri meseca kasnije u bolnicu će stići, kao novi upravnik, ključna ličnost njenog razvija dr Dezider Julijus, koji je psihologiju i neurologiju studirao u inostranstvu. Biće najuspešniji upravnik u dva navrata (prvi put do 1928. godine), ali će uvek pokušavati da se vrati onim što mu je struka: kliničkom radu – „…lečenju nejbednijih među bednima.“ U prvoj deceniji postojanja kroz bolnicu je prošlo 16 lekara, neki od njih su ovde postali i specijalizanti, a od januara 1930. u njoj su radile i časne sestre kongregacije sv. Vinka iz Zagreba.

*Tekst je deo projekta „Stigma ili čovek – Biram čoveka“ koji je sufinansiralo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije

Čitajte još na Kovinac.com