Skorenovac (mađ. Székelykeve, nem. Skorenowatz) je selo u opštini Кovin osnovano 1886. godine u vreme Austrougarske monarhije i vladavine Franje Josipa. Godine 1888. selo je imalo 506, a 1910 – 685 kuća. Većina doseljenika bili su Sekelji koji su došli iz Bukovine. Istovremeno sa Sekeljima, u Skorenovac je došao i izvestan broj nemačkih porodica iz današnjeg Plandišta i Pločice te porodica banatskih Bugara iz mesta Dudešti Veki. Većina stanovnika (Mađari, Bugari i Nemci) bila je rimokatoličke veroispovesti. Tako je i danas.
Veliki talas mladih, kažu, Skorenovac je („više nego što je škola tada imala đaka“) napustilo ranih devedesetih. Etnički Mađari, koji su ovde većina, bežali su, uvreženo je mišljenje – od regrutacije i građanskog rata. Krajem te decenije i početkom novog veka, situacija se unekoliko promenila, a zabeleženo je i da su se neki vratili. U proteklih dvadesetak godina drugi razlozi su podstakli „novo“ iseljavanje. Tačnije, dve stvari. Prva, kao i u većini drugih mesnih zajednica kovinske opštine, loša privatizacija. Firme koje su zapošljavanje preko 100 radnika, Ratarstvo i Metalac, u kratkom roku su broj zaposlenih svele na trećinu. Bilo je pokušaja da se odliv zaustavi. Skorenovački Metalac je pokušao da uposli žene, da se bave proizvodima narodne radinosti, ali bila je to tek bleda zamena nekadašnjeg pogona, pa stvar nije prošla.
Drugi razlog je činjenica da je Mađarska svojim sunarodnici ima omogućila dvojno državljanstvo i da je pri tome članica Evropske unije. Trbuhom za kruhom i pasošem, s kojim mogu da se zaposle u bilo kojoj zemlji zapadne Evrope, Skorenovčani proteklih godina odlaze masovno. Uobičajeno, jedni drugima pomažu. Rođaci i prijatelji, koji su se našli u inostranstvu, najčešće su oslonac onima koji tek odlaze a to su uglavnom mladi.
Hajdemo o brojevima.
Pre desetak godina vođena je polemika oko toga da li je tokom 2014. godine iz sela u svet otišlo 400 ili više od 600 Skorenovčana. Za naselje veličine Skorenovca i polovina manje cifre je prevelika jer je selo 1961. godine imalo više od 4.400 stanovnika. Ratne 1991. svelo se na 3213, pre desetak godina bilo ih je oko 2000, a danas, kako procenjuje naš sagovornik, nastavnik u lokalnoj osnovnoj školi – stanovnika je ne više od 1100.
– Bio sam u biračkom odboru, na dva biračka mesta u Skorenovcu upisano je ukupno oko 2100 glasača, među kojima je doslovno polovina ljudi koji su se odselili u zemlje zapadne Evrope. Od 1084 kuća, 2011. godine 170 je bilo prazno a danas je i znatno više. Odlaze mladi pa su i tako opustela domaćinstva sve češće staračka. Skorenovac ima obimnu monografiju a najmanje je selo u državi u kome su do skora izlazile novine, ali je nepodeljeno mišljenje da u talasima klizi u nestajanje, kaže naš sagovornik.
Da je odliv stanovništva najveći problem s kojim se danas, baš kao i prethodne tri decenije, Skorenovac suočava, misli i ugledni lokalni ugostitelj.
– To je ključni problem koji implicira i opadanje broja učenika u školi i reflektuje se na celokupan život i situaciju u selu. Stanovništvo najviše odlazi u Austriju i Nemačku, a onda i u Mađarsku i, na kraju, u Severnu Evropu. Presek poslednjih šest godina pokazuje da je za to vreme selo napustilo oko 600 ljudi – porodica sa decom.
Osim već navedenih (ekonomskih) razloga u igri je i priča da je odlazak postao i svojevrsni trend, pomodarstvo: „Postoje ljudi koji su bili sasvim dobrostojeći, a ipak su otišli. Mnogi od njih su bolje živeli u Skorenovcu nego danas u razvijenim državama Evropske unije“.
Zaista, ruku na srce – kaže naš sagovornik, bilo je ljudi koji su teško živeli, imali su manja primanja i nerešena stambena pitanja ali postoje i oni, pomenuti, koji su imali sve uslove a ipak su se opredelili da odu. Najviše je bilo objašnjenja da „odlaze zbog dece“, njihove budućnosti koju nisu videli u ovom selu ili možda čak u zemlji, u kojoj, kako su isticali, postoje nekakva trajna nestabilna situacija i otvorena politička pitanja i ljudi su odlučili da više ne žive u toj „nekakvoj neizvesnosti“.
Podaci govore da je broj stanovnika Skorenovca nakon osnivanja sela rastao je sve do 1910. kada je premašio četiri i po hiljade. Dvadeset godina kasnije imao je pet stotina stanovnika manje, ali više kuća nego ikad do tad – 927. Tokom Drugog svetskog rata broj žitelja ponovo je smanjen, ali je 1948. godine imao 4465 stanovnika, u 1.069 domaćinstava. Broj umrlih je prvi put premašio broj rođenih 1969. i od tad se, sa izuzetkom 1988, taj trend nije promenio.
A šta se promenilo kad je reć o uslovima života?
Skorenovac ni danas nema kanalizaciju u funkciji, iako je postavljeno negde oko 60 procenata kanalizacione mreže. Nije funkcionalna, iako bi, prema rečima našeg sagovornika iz mesne zajednice, mogla biti, ali je neophodno da se ugradi takozvani „biorotor“, uređaj za prečišćavanje otpadne vode i to je trenutno detalj koji koči početak rada kanalizacione mreže.
– Praktično nam trenutno treba jedan takav uređaj, kako bi ono što je pod mrežom profunkcionisalo i da sistem može biti pušten u rad. Što se tiče vodovoda, pre nekoliko godina je urađena rekonstrukcija filterskog postrojenja i voda se sada filtrira i ono što „izlazi“ iz filtera, dobrog je kvaliteta, ali je problem u tome što je mreža „nasleđena i, kako da kažem, zaprljana jer od 1986. godine, kada je puštena u rad, nije bila filtrirana i dosta tih nečistoća se nakupilo u sistemu.
Pre svega reč je o gvožđu i manganu čije su naslage stvorene i to sada stvara problem jer ti ostaci stalno kruže u sistemu i, kako se može čuti od meštana, dugo se mislilo da će (nakon ugradnje filtera) mreža vremenom da se ispere, i da će na taj način sva domaćinstva u selu imati kvalitetnu pijaću vodu.
Naš sagovornik, nastavnik u osnovnoj školi potvrđuje da je filter, postavljen kod nekadašnjeg „Ratarstva“, u funkciji ali da je problem u starim cevima, čija je zamena isplativija investicija od čišćenja. On dodaje da meštani, čekajući trajno rešenje, imaju priliku da piju i u kanistere uzimaju zdravu vodu na dve mobilne česme koje je postavio Kovinski komunalac i koje redovno servisira i dopunjuje.
Ove školske godine Osnovnu školu „Žarko Zrenjanin“ pohađa 50 đaka. Upisali su dva prvaka.
– Trebalo je pet, ali su troje prvaka roditelji upisali u kovinske osnovne škole, valjda da bi učili na Srpskom jeziku. Sve je manje đaka.. Eto, sedmoro je završilo osmi razred a dvoje je upisalo prvi.. Nema indikativnijeg podatka. Pre samo 3, 4 godine bilo je osamdesetak đaka, kaže nastavnik.
Da se osvrnemo na još neke detalje koje u malom banatskom selu život znače.
Kad je reč o osnovnoj zdravstvenoj zaštiti, u skorenovačkoj ambulanti do pre par godina svakodnevno je ordinirao lekar, a danas je tu samo utorkom i četvrtkom. Selo nema državnu apoteku, (nema je ni Kovin), ali pre nekoliko godina je otvorena privatna, pa građani mogu da nabave najneophodnije lekove. Skorenovac nema ni stomatologa.
Na pitanje ima li posla u selu, naši sagovornici kažu da ima više posla nego radne snage. Rade dve klanice – mesare, Pap i Ferenc Varadi, dve farme – Popović i Trajković, a po selu se čuje da bi jedan od ova dva privrednika trebalo da kupi i nekad veliko i uspešno „Ratarstvo“. Rade dva ugostiteljska objekta a navodno svi oskudevaju s radnom snagom. Da ponovimo, nema velikih kombinata, koji su nekad masovno zapošljavali, a propali su tokom decenija iza nas.
Što se tiče sporta i sportskih klubova, u „funkciji“ je Stonoteniski klub „Doža“, koji tradicionalno postiže dobre rezultate i pre nekoliko godina obeležio je 40 godina rada. Ekipe se redovno takmiče, a ženska ekipa je u Drugoj republičko je ligi. U selu postoji i sekcija kovinskog Karate kluba „Radički“.
Lokalni prevoz danas se svodi na tri polaska prema Kovinu – jutarnji, podnevni i i večernji, a Skorenovac i Kovin su blizu, na tek 5, 6 kilometara, pa ni taksi prevoz nije skup. Što se, pak, tiče mesta za izlazak u selu – Dom omladine radi po potrebi, „za verske i seoske praznike organizuje se igranka ili bal“, i to je prilika da se mladi, ali i nešto stariji okupe. Bioskop ne radi, za razliku od dva kafića i „u tom polju se vodi nekakav društveni život“. U selu uspešno rade i dva kulturno-umetnička društva: Omladinsko kulturno-umetničko društvo „Salmasal“ i „Petefi Šandor“, Kulturno-umetničko društvo koje je pre par godina obeležilo 70 godina rada, što je ozbiljan jubilej. Odnedavno postoji i udruženje mladih „Tinet“ koje organizuje događaje za mlađu populaciju i animira ih.
Druže se i lovci, već tradicionano, u svom udruženju „Vojvodina“, a aktivno je i dobrovoljno vatrogasno društvo kao i nekoliko etno udruženja koja „drže“ tradicionalne običaje „Sekeljana“. U Skorenovcu uspešno funkcioniše i udruženje penzionera, koje ima i svoj prostor u kom se sastaju najstariji Skorenovčani, a ljude okuplja i Rimokatolička crkvena zajednica, na čijem je čelu sveštenik Pal Semeredi.
Odnedavno postoji i Društvo za razvoj Skorenovca, čije su prostorije u objektu stare škole gde je smeštena i kancelarija referenta ruralnog razvoja, Čoti Imrea koji, kažu naši sagovornici, pomaže zemljoradnicima u vezi programa E – agrara, ali i u vezi drugih administrtivnih procedura, fotokopiranja i ispunjavanja raznih obrazaca.
Trenutno je u skorenovcu (od ukupno 1.050) 347 kuća prazno. Na pitanje – ima li izlaza i nade, s obzirom da je Skorenovac oduvek bio poseban kao najjužnije mesto u Srbiji sa dominantno mađarskom populacijom – meštani listom sležu ramenima.
– U selu danas stalno živi tek nešto više od 1000 ljudi, a glavni problem je što je sve manje dece, populacija je sve starija, kao uostalom svuda u Srbiji i tu se malo gubi taj prepoznatljivi duh sela, ali i volja i nada. Sve je teže pokrenuti ljude u akciju za nekakva dešavanja u selu, ali valjda je tako svuda u malim mestima – kažu naši sagovornici.
