Skadar na Šljunkari, a kupanje…

Ravno 45 dana pre zvaničnog otvaranja sezone kupanja u Srbiji (polovina juna) građani Kovina (i ostatka opštine), oni sa plićim džepom, i dalje ne znaju gde će se okvasiti predstojećeg leta.
Premda, sudeći po slici koju smo zatekli na jedinom (nkada uređenom) gradskom kupalištu Šljunkara, poseldnjeg dana aprila, i ove godine će to biti smederevski bazeni, šalinačko ili belocrkvansko jezero ili gajačka Plaža Raj.
Jer, otkako je pre tri godine aktuelna vlast donela monumentalni plan da na ovom mestu podigne zatvoreni poluolimpisjki bazen, restoran s terasom koja gleda na jezero (premda smo to već imali), trrim stazu, uređeni parking, bungalove i štošta još – stvari ne da se nisu pomerile s mrtve tačke nego su i (malo) gore.
Stari restoran je srušen, „građevinska operativa“ je odavno odvukla svoje mešalice i lopate, obalu jezera krasi korov i nekoliko vidljivih tabli na kojima jasno piše „zabranjeno kupanje“.
Istina, izbetoniran je nekakav sportski teren i postavljeno nešto šarenog mobilijara za najmlađe.

Zjapi i betonski „spomenik“ (valjda stubovi najavljenog restorana s pogledom na vodu).
Podsećanja radi, čitav projekat (u nekoliko faza) trebalo je da košta okolo 500 miliona dinara (što je, otprilike, polovina opštinskog budžeta).
Koliko je dosad potrošeno i gde je zapelo, pitanja su na koje niko živi ne može dobiti odgovore.
Preporučena elektronska komunikacija u vreme visrusa korona s nadležnima u Opštinskoj upravi, ostaje jednosmerna.

Vrata Turističke organizacije čiji je posao prethodnih godina bio da gazduje ovim nadaleko čuvenim izletištem, takođe zakatančena (pogađate, korona).
Podsećanja radi, veštačko jezero niklo je sedamdesetih godina prošlog veka posle separacije šljunka. Osamdesetih je zaživelo kao divlje kupalište koju je socijalistička vlast devedesetih pretvorila u izletište koje je mamilo i goste iz susednih opština.
Podignut je restoran, pošljunčena plaža, sređene pečurke, tuš kabine, na kraju, i asfaltiran put do jedinog sređenog kupališta u opštini (paradoksalna je činjenica da Kovin ima najdužu dunavsku obalu u državi, a nema plažu).
Nečija (politička) preambicioznost koštala nas je da već treću godinu nemamo uređeno kupalište.
Premda, problemi nisu od juče. Još pre pola decenije Turistička organizacija kasnila je s tenderima za zakup kafane (recimo, jedan je raspisan za Vidovdan, što je, uz 15tak dana roka za žalbu vodio na kraj sezone).
Pa se dešavalo da kafana preko leta i ne radi (one mlađe treba podsetiti da je devedesetih radila i noću kao diskoteka).

Šljunkara u srećna vremena
Beležimo i slučaj kad je potpisnig ovog teksta na dan početka sezone kupanja okačio sliku gomile smeća na Fejsbuku zašta je od tadašnjeg direktora TO optužen da je „Sorošev plaćenik.“
U međuvremenu, ovakvo neuređeno kupalište odnelo je, nažalost, i dva života.
Otuda one table o zabranjenom kupanju.
Uz pokojeg pecaroša, vikendaša koji je požurio da raspali roštilj dan pre roka (zbog policijskog časa), nekoliko biciklista, nekadašnji ponos Kovina deluje prilično tužno.
I zapušteno.

Čitajte još na Kovinac.com