Lepo je, ali ljudi odlaze.. Najčešće ćete, uz uzdah, čuti ove reči kad vam meštani govore kako je danas u banatskim selima. Ako naletite na nekog „starinu“ starosedeoca, koji ima volje da priču proširi, gotovo sigurno će vam pričati kako („svaka čast svima, ali…“) kad kažeš Banat, Srem i Bačka, ne misliš prevashodno na gradove..već na one prizore koji daju neodoljivu posebnost i prepoznatljivost našoj divnoj ravnici.. Žita bez kraja, kuće na lakat i hoklica pred velikom drvenom kapijom.. Lavež krivonogih kerova koji ni sami ne znaju zašto hitro špartaju po prednjem i zadnjem dvorištu.. Zvuk traktorskih motora i miris stajnjaka u zadnjem delu dvorišta. Veliki crkveni tornjevi što se naziru kilometrima pre nego autom uđete u selo.. A na trpezi? Da i ne govorimo.. „Najbolje je to ispričao naš Đole Balašević“.. A tek da se prisetimo… vojvođanska sela iznedrila su neke od najvećih među nama.. Setite se samo Pupina, iz Idvora kod Kovačice, ili Uroša Predića iz Orlovata u Banatu.. I Koliko još naučnika, umetnika, sportista i vojskovođa koji su prve korake napravili po prašnjavim banatskim sokacima..
A kako je danas?
Iz godine u godinu žitelja je sve manje. Šorovi i sokaci su sve prazniji, a u školama je sve manje đaka.Sveštenici su najbolji hroničari sela u kojima žive. U najvećem broju sela slika je ista.. Dvadesetak sahrana, rodi se troje, četvoro.. Venčanja gotovo da nema, jedno u sedam,osam godina, reče nam sveštenik Novak Petrović, u kovinskom selu Malo Bavanište. Poluprazni su mnogi šorovi i u banatskim selima oko Zrenjanina: Žitištu, Torošu, Elemiru, Topolovcu, Tomaševcu, Jankovom Mostu, Međi. Cene pojedinih kuća zvuče neverovatno – 2.000 do 5.000 evra. Uz kuću najčešće ide okućnica, veliko dvorište, voćnjak ili bašta.
Ovaj osvrt dovoljno je indikativan da upre prstom u problem koji se mora rešavati… Jer, ako ovako ostane, šta će sa ovim pitomim, gotovo rajskim sredinama, biti za deceniju, dve ili pet? Ne smemo se s tim igrati.
Novinarskom oku, koje dođe na red nakon melanholičnog, sentimentalnog… jasno je da, generalno, sela u Banatu „kubure“ s pijaćom vodom, da retko koje ima kanalizaciju, ali da je najveći problem o kojima ljudi govore – nedostatak posla. A onda i društvenog života.
Evo (gotovo univerzalne) slike iz Kovina, najjužnije banatske opštine. Od nekadašnjih sedam seoskih (društvenih) poljoprivrednih kombinata, danas, posle (listom) neuspešnih privatizacija, ne posluje ni trećina. Slično je i s ostatkom „seoske industrije“, koje, istina, nije ni bilo preterano. Danas radi pogon antibiotika Hemofarm Stada u Dubovcu..
Ono malo mladih „što je ostalo na zemlji“ sve teže opstaje – ukrupnjavanje parcela od strane većih zemljoposednika izbacilo je iz tržišne utakmice one manje. Nekada se moglo lepo živeti od tri lanca, danas se ne može preživeti od trideset, rečenica je koja se čuje na licitacijama državnog poljoprivrednog zemljišta na kojima mali paori, po pravilu, ne mogu da dođu do zakupa. Upravo zbog toga meštani sela Gaj organizovali su pre nekoliko godina proteste ispred zgrade opštine (sa zahtevom da se zemlja deli ravnomernije), ali su opštinskim vlastima tu vezane ruke, kažu. Kad se na sve to doda da je bilo perioda tokom kojih su kovinska sela, od kraja jula do početka septembra, bila bez autobuskog prevoza, slika života na selu još je sumornija.
A društveni život u banatskom selu? Šta reći… Pad nataliteta i masovno iseljavanje nosi sa sobom i gašenje sportskih klubova, tako da se organizovano okupljanje mladih svelo na kafiće i kafane (a ni njih nema više svako selo). Sve je manje i kulturno – umetničkih i vatrogasnih društava koja su, kako – tako, ranije privlačila pažnju omladine.
Zbog ovakve situacije, sela u „bogatom“ Banatu doživljavaju sudbinu onih brdskih. Mladih je sve manje, a praznih kuća sve više – prodaju se u bescenje.
Šta sledi.. Kuda ćemo dalje, u vremenu u kome planeta još trpi posledice pandemije „korona virusa“ a globalna zajednica proživljava dramu na ekonomskom, ali i svim frugim poljima, zbog rata u Ukrajini.
Ima li izlaz za selo u pitomoj ravnici ?..
Upućeni su uvereni da, „kako god okreneš“, selu nema boljitka bez intenzivne poljoprivredne proizvodnje. Bez programa podrške seoskim domaćinstvima, ali i investicija u komunalnu i životno važnu infrastrukturu. Društveni život nije samo slovo na papiru.. I ne može se svoditi za sedenje pred malim ili velikim ekranima koji pružaju zabludu da je svet na dlanu.
Dakle, nadležni na svim nivoima, počev od „lokala“, kažu da mere podrazumevaju stimulisanje poljoprivrede, kako ratarske tako i stočarske, ali i voćarsku proizvodnju, o kojoj se sve više govori.. Neke banatske opštine, planiraju da u narednom periodu, od tri do pet godina, značajno uvećaju kapacitete proizvodnje i prerade voća. Da li je to jedan od puteva za promenu seoskog privrednog ambijenta? Koji su drugi putevi i šta treba da svi uradimo pa da opet „krenu svadbe sa salaša…“. To je ono što je u fokusu projekta “Selo u Banatu nekad i sad.. A sutra?“
