Samo da ne bude – arbajt (ili, posao i kako ga steći)

Привреда ковинске општине начета је, као и у остатку државе, ратних деведесетих. Девастирана је и докрајчена после петоктобарских промена. Од преко двадесет приватизованих предузећа данас се број оних који успешно послују може избројати на прсте једне руке. А (обећаних) гринфилд инвестиција, имали смо тек две.

Иако су нам уста пуна доброг (гео)стратешког положаја, Ковину као успутној станици на разним речним и копненим (европским) коридорима (7 и 10) – инвеститори нас заобилазе. Делом и због чињенице да је требало да се промене чак три мандата различитих локалних власти да би се оспособила нова индустријска зона. Тек за „вакта“ претпоследње гарнитуре, коначно смо добили фабрику за производњу печурака у тој зони која упошљава троцифрени број радника.

Са 3.835 незапослених, колико је општина имала крајем 2015., пали смо на 3.157 (званични подаци Националне службе за запошљавање). Посао је, међутим, и даље сан сваког десетог становника Ковина. Број запослених на 1000 становника општине износи 182. Републички просек је 280. Дакле, Ковин је као општина и даље далеко од просека. По подацима Анкете о радној снази у Републици Србији 2016. у издању Републичког завода за стаистику општина Ковин има 5.915 запослених (2007. било их је 6.363, а 2011. 4.830). Приближно колико и пензионера.

Посебно поглавље у причи о ковинској (не)запослености имају управо она политичка обећања – у протеклих неколико деценија грађани општине наслушали су се прича о којекаквим инвеститорима. Ковин је био на мапи светског хотелијерства и коцкарске индустрије (Панон сити), место новог рудника магнезијума,америчке рафинерије нафте и руске луке, канадске фабрике оптичких каблова,и бројних кинеских фабрика (од мобилних телефона па до детерџента). У збиљи, добили смо тек мрвице – фабрику хране за кућне љубимце „Премил“, погон за прераду сардине при постојећем „Алпису“, фабрику намештаја „Александар багрем“ и многоспомињану печуркану „Делта Денјуб“. Можда детаљ са отврање ове последње (април 2016.) и највише говори колико је тешко у Ковину наћи посао – за око 100 места, колико је планирано у првој фази, стигло је преко 900 пријава. Истовремено, у стечај су отишли циглана, Југопревоз, гајачки 7.јул (Ател) и још понешто. Омиљена дестинација сваког незапосленог Ковинца и даље је државна или јавна фирма (упркос лошим платама). Држава је, међутим, уредбом ограничила и строго контролише број запослених. До посла је све теже.

Паралелно са стварањем услова за привлачење инвеститора (стварања доброг пословног окружења) посао сваке нове власти и да спроводи Локални акциони план запошљавања, тачније да из буџета издваја новац за самозапошљавање, јавне радове и обављање стручне праксе. Али и да прибегне неким новим методама. Тако је, у договору с а смедеревском филијалом за запошљавање известан број Ковинаца нашао ухлебљење и у погону ПКЦ групе отвореном пре пар година у Смедереву. Власт на сваки начин покушава да се избори са проблемом. После неколико година паузе у Ковину је пролетос одржан Сајам запошљавања на коме је било у понуди преко 200 радних места. Ефекти Сајма још нису познати.

С друге стране приче стоји и она (послодаваца) да је тешко наћи доброг радника. Али и епизода о инертности и неактивности радно способног становништва. Наиме, по публикацији Републичког завода за статистику из 2016. регија Јужног Баната је трећа (после Борског и Пчињског округа) по неактивности у тражењу посла. Где је излаз? Шта кажу послодавци и незапослени, а шта представници локалне самоуправе? Каква су искуства запослених и може ли ковинска општина да отвори перспективе младим људима различитих профила? Каква је понуда радника? Колико смо спремни да се мењамо и усавршавамо у потрази за послом.. Да пратимо трендове.. Каква је ситуација у насељеним местима и може ли се данас живети од пољопривреде и како? Може ли се унапредити Локални акциони план запошљавања? То су само нека од питања о којима ће бити речи у текстовима на порталу Ковинац.

(Текст је део прокјекта – Само да не буде – арбајт (или, посао и како га стећи) – који подржава Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама)