„Branko Jereminov me je pozvao da dođem i rado sam se odazvala. Bane i Marko (Popadić) su stvarno sjajni momci, a i uvek me raduje da dođem u Kovin. Kovin je jedini klub koji je meni organizovao svečani prijem posle prvog zlata 2015. godine i to su neke stvari koje nama sportistima puno znače. Medalje i uspesi se zaborave, a ako je neko čovek kao što su oni i ceo taj klub, onda ni meni nije teško da uzvratim. Mislim da je ovo najmanje što mogu da učinim“, kaže iskreno Nevena Jovanović, državna reprezentativka i nekadašnja igračica ŽKK Kovina (od 2008. do 2010. godine), današnja gošća kampa koje Sportsko udruženje „Tri poena“ organizuje u našem gradu.
Šta jedan ovakav kamp donosi mladim igračima i koliko je značajan za njihov razvoj?
„Puno je bitno da deca dok su u ovom uzrastu imaju nešto kao što je ovaj kamp. Recimo, u nekim mojim počecima kampova nije bilo, tako da sve što smo želeli dodatno da naučimo morali smo individualno. Zato sam ja uvek išla na tu dodatnu nastavu, verujući da uvek ima nečeg što mogu još da naučim. Mislim da je ovo idealna prilika za njih da u skoro deset dana, od Marka i Branka, koji su puno toga prošli, nauče dosta“, kaže Jovanovićeva koja je 2015. godine bila evropski šampion sa reprezentacijom Srbije. Godinu dana kasnije bila je „bronzana“ na Olimpijadi u Riju, a medalju istog sjaja osvojila je na Prvenstvu Evrope (čiji su domaćini bili Srbija i Letonija 2019. godine) pobedom nad Velikom Britanijom 81:55.
Prošlu sezonu Jovanovićeva je završila u poljskom Vroclavu, a uz listu ostalih klubova za koje je nastupala imaćete prilike da pročitate i koje su joj prve asocijacije na njih.
– Kraljevo?
– Porodica!
– Kovin?
– Đoslini sendviči! (smeh)
– Radivoj Korać?
– Pokojni Pavke.
– Partizan?
– Derbi! Imali smo odličnu podršku sa tribina. Navijači su nas stvarno svuda pratili i zaista je bilo uživanje igrati pred takvom publikom.
– Pečuj?
– Giros! Mene sve na hranu asocira, šta je ovo (smeh)… Nisam neki ljubitelj mađarskog gulaša, a na jednom mestu se pravio odličan giros.
– Edirnespor?
– Baklava!
– Villeneuve (Francuska)?
– More.
– Atomeromu?
– Budimpešta.
– Vroclav?
– Prelep grad. Oduševljena sam Poljskom, a iskreno, nisam tako nešto očekivala.
Najdraža pobeda?
– Uh… imam ih, zapravo tri. Protiv Australije u četvrtfinalu (Olimpijada, 73:71, prim. aut), Francsuka u finalu Evropskog prvenstva (2015. godine) i pobeda nad Turskom u četvrtfinalu istog prvenstva, koja nam je bila dužnik dug niz godina, tako da smo im najzad vratili.
Najdraži poen?
– Ima ih dosta, ali izdvajam protiv Partizana, kada sam igrala za Radivboj Korać. Koš za pobedu na deset sekundi pre kraja.
– Najteži poraz?
– Protiv Španije u polufinalu Evropskog prvenstva prošle godine. Stvarno sam jako teško podnela taj poraz i kada bi moglo da se vrati vreme, ja bih eto, vratila to… Ne znači da bi ishod drugačiji bio, ali…
– Na terenu se najbolje razumeš sa…?
– Sa Anom Dabović i Sonjom Petrović – Vasić.
– Ne voliš kad te čuva…?
– Saša Čađo. Zato što je neverovatno jaka i što ima istu energiju kao i ja i onda kada se dve iste stvari sudare, to nikako ne može da valja. (smeh)
– Da li si sujeverna i da li imaš neki ritual?
– Rekla bih da nisam sujeverna, ali, veče pred svaku utakmicu perem kosu i pred izlazak na teren uvek prvo vezujem levu pertlu pa desnu. Mada mislim da je to više neka navika, nego sujeverje.
„Neka ostane ovako ‘luda’ i najbolja pevačica“, da li te ova rečenica asocira ne nešto i da li znaš ko ju je izgovorio?
– Hm… prošle godine smo imali neke intervjue, pa su saigračice izjavile da ja najbolje pevam u reprezentaciji. A to je rekla….Hm…Milica Dabović?! Ne….Dajana Butulija!!! Ja sam uvek veselog duha i u reprezentaciji je uvek dobra atmosfera, a ja uvek idem i pevušim, a ako nekad naiđu i oni teški momenti ja to probam da rešim pesmom. Do sada je to uspevalo, videćemo za dalje!
Sutra na našem sajtu intervju sa Dejanom Savićem, najboljim košarkaškim sudijom kojeg je naš grad imao.
