“Prema podacima SZO (Svetska zdravstvena organizacija) danas preko 450 miliona ljudi u svetu ima mentalne probleme. Nažalost, probleme koje imaju prepokrivaju mučnom tišinom jer se između potrebe za traženjem pomoći i trpljenja tegoba preprečio visoki, a za mnoge od njih, nepremostivi zid stigme. Gotovo svi duševni bolesnici nose teško breme stigmatizacije sa kojim se, manje ili više uspešno, nose oni sami, ali i članovi njihovih porodica i njihovi terapeuti, psihijatri“, kaže za naš sajt specijalizant psihijatrije Zoran Mladenović.
Reč „stigma“ rečnik definiše kao – znak, obeležje, žig, beleg, ožiljak, ljagu, sramotu, ruglo… a, kako kaže naš sagovornik, upotrebljavala se još pre hrišćanstva i označavala je žig koji se usijanim gvožđem utiskivao na ruci ili glavi zarobljenika ili roba.
„Duševni bolesnici su oduvek bili subjekti zanemarivanja, sramote i zlostavljanja. Prvi evropski azil za smeštaj duševno obolelih formiran je u Valensiji 1409. godine sa idejom zaštite “zdravih od obolelih“. Vremenom se društveni tretman obolilih menjao pa su postojali zatvori za mentalno obolele, kao i institucije za smeštaj heterogene grupe društveno „nepoželjnih“ među kojima su bili pored ostalih (beskućnici, kriminalci, heretici, prostitutke, oboleli od sifilisa, alkoholičari) i duševno oboleli“, objašnjava Mladenović.
Savremena nauka kaže da uzrok stigmatizaciji treba tražiti u trijasu faktora u koje spadaju: stereotipi, predrasude i društvena percepcija mentalne bolesti. (Stereotip – posledica neznanja; ono što ne znamo ili što mislimo da znamo. Predrasude – posledica usvojenih stavova; zaključke donosimo na osnovu onoga šta mislimo).
Sterotip duševne bolnice koji u društvu postoji jeste, kako kaže Mladenović, da je to „luda kuća“ na kraju grada; bolnica sa zaključanim vratima gde se pacijenti mogu zadržati godinama pa i doživotno.
„Obzirom da u našem mestu postoji duševna bolnica koja svojim imenom i esnafskim autoritetom prevazilazi granice ove države sa žaljenjem moramo da konstatujemo da sličan stav o duševnoj bolnici ima veliki procenat naših sugrađana iako su generacije i generacije stanovnika svoju egzistenciju ostvarivale uz pomoć te bolnice. Još jedan u nizu primera da se neki naši ljudi i institucije u svetu više cene i poštuju nego kod nas samih. Zapitajmo se oko ove činjenice.“
Uverenje da su ljudi sa mentalnim tegobama skloniji kriminalu i povređivanju drugih suprostavićemo zvanični statistički podatak da je procenat kriminala i heteroagresivnog ponašanja gotovo isti kod osoba koje imaju mentalne tegobe kao i u opštoj populaciji.
„U prilog ovoj tvrdnji navešću i primer duševne bolnice u Trstu koja je pod dirigentskom palicom čuvenog psihijatra Franka Bazalje krajem prošlog veka uvela model lečenja psihijatrijskih bolesnika u zajednici. ‘Bazalja pustio ludake na ulicu’, bili su samo neki od naslova lokalnih stredstava javnog informisanja.
Kada se posle izvesnog vremena, najpre iskustveno a zatim i zvanično statistički, utrvdilo da “puštanje ludaka na ulicu“ nije ugrozilo bezbednost sugrađana niti je uticalo na poveaćanje stope kriminaliteta onda su ti isti mediji sa ushićenjem obaveštavali o velikom otkriću njihovih psihijatara. Naravno Bazaljina popularnost je vrtoglavo rasla do nacionalnog nivoa, a zatim se raširila i do svetskih razmera i negde zahvaljujući medijima koji su Bazaljinu priču raširili danas imamo nešto što je poznato kao Tršćanski model lečenja duševnih bolesnika“, objašnjava naš sagovornik.
Mediji su moćni u formiranju društvenog mišljenja, bilo kroz pisani, filmski ili elektronski oblik. Upravo tako moćni, stvorili su negativnu sliku psihijatrije a, bilo bi lepo kada bi, kaže Mladenović, po uzoru na tršćanske medije, napravili možda početni, mali korak da se stvari preokrenu.
Psihijatrija je medijska tema tek kada (sporadično i retko), duševni bolesnik počini zločin, ili kada se, isto tako sporadično i retko, postavi pitanje skromnih i neadekvatnih smeštajnih kapaciteta mentalno obolelih. Zaključak koji konzument ovih medija izvodi je da su duševni bolesnici uglavnom zločinci ali da nažalost nema dovonjno mesta u ustanovama da se svi smeste, kaže naš sagovornik, a potom daje zanimljiv primer na ovu temu.
„Jednogodišnja analiza pisanih medija o mentalnim bolestima pokazala je da je polovina sadržaja stigmatizirajuća i vezana za nasilje, uglavnom je pisano o shizofrenim bolesnicima koji su predstavljeni kao opasni i agresivni.
Kao primer navešću naslovnu vest iz popularnog dnevnog lista ‘Psihijatrijski pacijent ubio bivšu suprugu i njenu majku’. Ispostavilo se da je novinar ‘istražio’ da je ubica, inače okoreli prestupnik sa više od decenije robije iza sebe, imao realizovano kraće lečenje od alkoholizma na psihijatriji pre više godina. Takođe, isti ubica imao je i povišen pritisak i lečio se od hipertenzije, bio je lokalni vozač autobusa i bivši fudbalski sudija.
U krajnje dobronamernom karikiranju ove novinske vesti kandidovaću alternativne naslove za ovu vest: ‘Kardiološki pacijent ubio bivšu suprugu i njenu majku’ ili ‘Vozač autobusa ubio bivšu suprugu i njenu majku’ ili ‘Bivši fudbalski sudija ubio bivšu suprugu i njenu majku’. Zašto se novinar odlučio da vest naslovi tako kako je naslovio a ne ovako kako pisac ovih redova skromno predlaže iako ovi predloženi naslovi više odgovaraju istini i profilu ubice? Odgovor na ovo pitanje otvara još jedan aspekt stigme kao fenomenološke društvene pojave a to je da je u medijskom svetu dozvoljeno sve pa i stigmatizacija duševnih bolesnika zarad populrnosti i profita
Psihijatrija je provokativna i za scenarija filmova. Holivudska mitologija prikazuje psihijatriju s jedne strane kroz psihoterapiju kao instant metodu koja leči u okviru par seansi, a s druge strane kroz karikaturalni zastrašujući, nehumani način tretmana i lečenja.
Popularni ‘stručni’ članci u dnevnim novinama i nedeljnicima dosledno su mnogo kritičniji kada donose izveštaje o psihotropnim lekovima nego o, recimo, kardiološkim lekovima, ističući negativne nusefekte često zanemarujući informaciju o pravom efektu leka i dobiti od psihofarmaka„.
Naš sagovornik navodi autostigmu, kao, možda, i najteži oblik stigme.
„Biti duševni bolesnik ne znači odustajanje od vrednosti i stavova koje ima okruženje prema mentalnoj bolesti. Osoba koja sebe stigmatizuje usvaja negativne i netačne stereotipe i prihvata stav ‘da su ljudi sa mentalnom bolešću manje vredni’. Strah od odbacivanja može da zaustavi ili spreči socijalizaciju, izlaske, obrazovanje, traženje posla… Razlika između stigmatizovane i osobe koja to nije, pitanje je stanovišta, perspektive a ne realnosti. Stigma (kao i lepota) je u oku posmatrača.
Studija shizofrenih bolesnika sprovedena u 14 zemalja pokazala je da polovina obolelih manifestuje izražen stepen autostigme. Autostigma je česta, bolna i povređujuća. Duševni bolesnici koji sebe stigmatiziraju su više skloni izolaciji, otuđenju i socijalnom povlačenju. Bolesnici sa autostigmom ređe se odlučuju da traže stručnu pomoć, manje su saradljivi, imaju češća pogoršanja i teže se oporavljaju.
Pacijenti koji ne prihvataju psihijatrijsko lečenje kao razlog navode strah od stigme, pre nego negativna očekivanja od lečenja ili sumnju u kvalitet tretmana. Većina pri konkurisanju za posao ne prijavljuje svoju bolest zbog straha od diskriminacije, što ima za posledicu stalnu bojazan da će „biti otkriveni“. Ovaj stalan strah i ankioznost mogu da pogoršaju postojeću bolest i uspore oporavak“.
Na pitanje kako protiv stigmatizacije osoba sa mentalnim oboljenjima, Mladenović kaže:
„Stav stručne javnosti koja se bavi problemom stigme je da javno mnjenje treba menjati kroz edukaciju, lakšom i jednostavnijom dostupnošću informacija o mentalnim poremećajima. Izlaskom obolelih u javnost, ne samo kao korisnika psihijatrijskih usluga ili kada imaju problem, već u okviru predstavljanja svojih različitih kvaliteta, kreativnosti, obrazovanja ili sportskih dostignuća.
Mediji su moćni u plasiranju informacija i formiranju stava javnog mnjenja i zbog toga je na njima određena ali nikako i sva odgovornost. Generalni je stav da i psihijatri treba više da se pojavljuju u medijima, a ne samo da se pojave u vestima da bi ‘na daljinu’ procenili stanje mentalnog zdravlja počinioca krivičnog dela. Preporučuje se, čak posebna edukacija psihijatra za kontakt sa medijima.“
