„Bili smo traktoristi, indijanci, otpisani, ali je titula šampiona Prve B lige na kraju bila naša“, kaže Darko Rnić, košarkaš, naš sugrađanin, dok u njegovom dvorištu u debelom hladu, odmotavamo klupko karijere koja je ove godine načela treću deceniju. „Prsten“ pomenut u prvoj rečenici osvojen je sa Kolubarom na dva kola pre kraja prvenstva pobedom nad Smederevskom Palankom 90:75. Inače, Lazarevčanima je pred početak prvenstva prognozirana borba za opstanak.
„Taj tim Kolubare je bio sastavljen od ozbiljnih igrača, lidera u prethodnim timovima. I svi su mislili da sedam-osam takvih glava neće moći da funkcioniše kao tim. Međutim, desilo se da kliknemo i da se svakom od nas propušteno iz prethodnih sezona vrati u Lazarevcu.“
Kolubara je sezonu 2018/19. otovrila sa dve pobede na domećem terenu (Pirot 81:65 i Rtanj 88:62).
„Posle je to otišlo na 6-0, bili smo jedina neporažena ekipa lige. Raslo nam je samopouzdanje, a i liga i ostale ekipe te drugačije gledaju. Mislim da nam je jako bitna pobeda bila protiv Radničkog iz Kragujevca posle tri produžetka, dobili smo ih 123:122. To je bila prekretnica da shvatimo da možemo, bilo je otprilike, kad smo uspeli da izvučemo ovo, možemo sve. I to nam je u nekim narednim mečevima donelo smirenost i kad ne otvorimo dobro utakmicu, da čekamo naš trenutak i počnemo da je okrećemo u našu korist.“
Naš sagovornik kaže da je po mnogo čemu sezona u Lazarevcu bila specifična.
„Mi smo peglali iz gornjeg doma sve po dva puta, a gubili smo naprimer od Proletera u Zrenjaninu, davljenika, tako da ne bi preokrenuli da smo igrali još dva dana, ili od Rtnja, koji se takođe borio za opstanak. A u hali toliko hladno da ti kapa i jakna trebaju.
I treninzi su bili nezaboravni. 5na5 i to puca na sve strane, jače nego na utakmici. Dešavalo nam se nebrojano puta da se posvađamo, da bude baš na ivici, ali to je jednostavno tako, kad u postavi imaš igrače koji ne vole da gube ni na treningu. Naravno, kad se završi, sve što je bilo ostavljamo iza sebe na terenu. Nama su rukometaši dolazili da gledaju treninge, trenirali su posle nas, ali dođu ranije jer znaju da će biti na krvi i nož.
I tako svaki trenig. A Špara (saigrač Petar Šparović iz Smedereva) i ja 250 kilometara (u oba smera) autom da bi došli na trening.“
Sećaš li se prvog treninga ikada? Jesi kao i većina klinaca probao još nešto?
(smeh) „Sve. Fudbal, rukomet, odbojku,karate, stoni-tenis, tu polomim slučajno, zakačim reketom, neki novi držač za mrežice, pa trener navali da platim, pa sam prekinuo“.
A košarka?
„Imao sam 17 godina, u Kovinu, za juniore kod Bobana Kljajića. Mada je mene narandžastom loptom zarazio Gradimir Marković (na prvoj slici ispod, prim-aut.). On mi je napravio prvi koš. Radio je kod mog oca. Mislim da sam imao 8 ili 9 godina. Felna od kamiona ubetonirana, tabla od palete, obruč od ponike, dve klamfe za krov da to drže, mrežica standardno od manile i cepaj. Prodao mi je Dino Menegin horog i tako te neke fore. Igrao sam sa njim, ali sve do sedamnaeste godine nisam trenirao. I onda sećam se Novicu Stojanovića (nekad košarkaša, sada maratonca – prim. aut.) sretnem i on mi kaže kad je trening i ja odem. Pred bombardovanje negde je sve počelo.“
Pamtiš li prvu utakmicu?
„Ne. Ne znam protiv koga smo igrali. Sećam se kad me je Boban (Kljajić) prvi put ubacio kao startera od uzbuđenja i adrenalina pitao sam saigrača prvog do mene (Nenada) Bobića gde napadamo. Tad sam imao preko 190 i jedva 90 kila, prođeš brže pored mene ja padnem. Ali uz trening i rad sam učio fore, posle sam i ojačao, pa…“
…pa si ubacio 30 poena Miličiću.
„Da u juniorskoj. Mi smo to igrali van konkurencije. On je tad još bio klinac, tek je trebalo da počne da se razvija. Bio je visok, ali mršav. Pa sad pod pazuh da me stavi i mene i loptu, sve u koš (smeh).
Inače, za mene je on jedan ozbiljan car. Od onog kad je nasvirao sudije na Evropskom, a to su mislili svi samo što je on jedini rekao javno. Učestvovao je u mnogo humanitarnih akcija, prodao je i NBA prsten jednom takvom prilikom. Uzeo je dok je igrao u NBA ogromnu kintu i sad uživa u životu. Što bi se mučio, kažu, mogao je još 100, 200 miliona da uzme. A što kad ni ovo ne može da potroši. I sad samo uživa. Najveći car za mene – Darko Miličić.
Rnić je za juniore kovinskog kluba igrao dve sezone. Nakon toga prelazi u prvi tim. Prvi trener među seniorima bio mu je Miša Popadić.
„To je bilo, standardno, minutaža na kašičicu. Čisto da se oseti malo atmosfera. Tad su igrali Đole Matović, Anđelković, Strahinja Jokić (brat Nikole Jokića prim-aut.), Mata (Balentinović)…Posle toga ja odlazim u vojsku, tu sam baš dosta ojačao, mislim da je Koska (Bojan Đurašinov) tu već bio trener i tu igram poneku kad dođem na vikend ili neko odsustvo. Onda igram jednu sezonu kod Nenke (Jereminova) i posle toga prelazim u Mladenovac.
Miša Popadić je postao trener u Mladenovcu i hteo je mene na centru. Ja sam hteo da vidim kako je igrati za neki klub van Kovina pa sam otišao. To je bila beton liga, ali grupa Beograd koja je dosta jaka. Mi smo to prvenstvo završili sa 22 pobede bez poraza. I onda kako to obično biva kad ekipa uđe u viši rang, rasformirala se. Imali su šansu tokom čitave sezone da vide šta nedostaje i da nadograde mesta koja škripe, ali su oni odlučili da prave novi tim.“
Rnić kaže da se vratio u Kovin, ali da nije dobio značajniju minutažu kod trenera Nenada Jereminova.
„Držao me je na klupi, pa sam prekinuo da treniram. Ne znam da li je to bila neka sujeta ili šta već, ali Kovin je za mene uzeo obeštećenje, valjda sam jedini igrač koji nije dobio ispisnicu. I to im je bilo plaćeno duplo više od moje plate u Mladenovcu.“
Nakon toga, naš sagovornik je, kako kaže neko vreme bio bez kluba, a košarci se vratio kada je ponovo oformljen KK Radnički. Za crno-bele igra dve sezone, a onda prelazi u Smederevo.
„Pepi Kovačević, Marko Popadić i ja smo otišli. Tu sam u dve ture proveo mislim sedam godina. Igrali smo uglavnom Prvu B ligu, jedne sezone je bila Prva srpska i jedne Prva A.
U Smederevu sam postao kao njihov domaći. Dobar, jeftin i blizu. Nema od tih dodatnih troškova skoro ništa – klopa, smeštaj… Posle jednog povratka, mislim da je to bilo kad sam igrao rukomet polusezonu, odma prvi vikend budem u petorci kola. Budem drugi. Bobi Marjanović igrao u Megi tada on je bio prvi, učinak nešto tipa 12 poena i 236 skokova (smeh). Pa, ko da mu uzme loptu na skoku, svaka njegova i treći je bio Cane Živanović.“
U košarkaškom „si-vi“-ju ti je zapisano da si igrao i u Kini.
Supruga mog pokojnog saigrača iz Smedereva studira u Kini. Ona nam je napravila priču. Miša Popadić, moj zet, je bio trener ekipe koja je išla i on me je pozvao. Nastupamo kao cirkus, idemo iz grada u grad da promovišemo košarku. Tri utakmice su bile ugovorene i učinak je bio plaćen. Naravno 3-0 donosi najviše para, dok za tri poraza nema keša.
Premišljao sam se da li da idem. I odlučio da odem jer mi je to bila šansa da vidim Kinu.
Tad nisam imao klub. Nisam bio spreman, ali me je radio adrenalin, pogotovu kad sam video da igramo protiv nekih Amera. I bilo je super. Tu sam uradio kolut iz zezanja na jednoj utakmici što je publika prihvatila kao da se ne znam šta desilo, padanje u trans i vrištanje, kao da gledaju Nindža ratnike, pa neko padne u vodu.
Svidelo mi se jako to što su veoma jednostavni ljudi. Malo im treba da se nasmeju, neverovatno nešto. Beli čovek je tamo atrakcija, slikanje na svakom koraku. I to po nekim zabitima. Mislim, zabit… a ono ima dva miliona ljudi.Rude neke se vade, kamioni bruje, tricikli na struju, okreću se nisu nikad videli belog čoveka, svi traže da se slikaju s tobom, osetiš se kao zvezda. Lep osećaj. Petnaestak dana smo bili u prvoj turi.
Prošle godine u septembru sam išao opet. Kina je obećana zemlja za sve, ne možeš da veruješ. Svako ima neku kombinaciju. Gradovi rade promociju sporta. Brdo ljudi je otišlo. Samo da znaš da cakaš loptu možeš da prodaš neku priču. Do skoro nisu znali ništa, pa je gotovo sve prolazilo. E, sad su i oni pokapirali stvari pa se to proredilo. Te promocije organizuje kao recimo Sportski savez kod nas. Imaju budžet i u taj novac se ukpapaju, tako da se igra od velikih super opremljenih hala, do terena za koje ni ne znaš da postoje kao na primer u nekom kompleksu zgrada od dve hiljade stanova u dvorištu, prekriveno prašinom sve. I evo ih, stižu, brišu, op – teren. Dođe, po 500-600 ljudi da gleda, u halama je bilo po više hiljada.
Tako je bilo i sa smeštajem. Od vile promaja do hotela za koji ne znaš kako da uđeš (smeh).
Ali me je oduševilo kad na primer bolji pusti slabijeg da pobedi i svi srećni. Druga dimenzija. Svako radi svoj posao, nema puno filozofije. Auto-put 300km u oba pravca nema ništa, niti si sreo bilo koga i odjednom naletiš na čoveka koji čisti. Kako je tu došao pojma nemam, kao da ga neko samo spustio tu ili teleportovao…
Nisam video Kineski zid. Malo mi je krivo zbog toga, ali smo bili daleko baš… Ta putovanja tamo i do tamo su baš naporna – 12 sati leta, 12 sati čekanja i od 5 do 8 sati voženje do mesta gde si pozvan da igraš. Ali vredi.“
Hrana?
„Uh, pa onako (smeh)…. Više sam voleo kad smo u nekom hotelu pa ima evropske kuhinje i meso. Nešto sam probao, ali je bilo više nekih čuda koje nisam hteo pa makar crkao gladan. Najsličnije našoj kuhinji je pomfrit (smeh). Sreća pa smo imali mister Janga koji nas je vodio na klopu, kad nismo bili zadovoljni izborom.
U Kini sam se upoznao sa Enesom Latifagićem, pa sam na njegov poziv otišao u Vogošću. Igrali smo protiv Igokee, svi su očekivali da ćemo izgubiti 40 razlike, a dobili nas jedva nešto. Bio sam tamo do petog kola, imali su problema da dovedu adekvatna pojačanja pa smo se rastali, korektno i ljudski.
U jednom trenutku si pomenuo rukomet. Odakle ti u toj priči?
„To je bilo posle između dva nastupa u Smederevu. Oni su kupili mesto u Prvoj ligi, ja sam prešao kod Zorana u Džek-pot (smeh), pa sam hteo da se vratim u Radnički, Pera Marković me nije hteo u timu i onda sam pitao Savicu (Komaricu), trenera rukometaša da treniram sa njima. Uvek mi se sviđala ta njihova hemija i atmosfera koju su imali kao ekipa kada su ulazili u Prvu ligu.
Hteo sam samo da treniram da ne zauzimam nekome mesto, ali su oni posle nekog vremena želeli da me registruju, tako da sam debitovao kao pivot. Prvo samo u odbrani, do utakmice u Dolovu kad sam dao prvi gol iz kontre, sve kulturno, na trokorak, ne košarkaških dva.
Savica je jako dobar čovek, za njega ako treba prevrnem i dva autobusa rukometaša u odbrani. Pitam ga jednom jel smem na beka u napadu, da je šutnem, kaže može, jer sam igrao dobro odbranu. Bijem, nema pet penala. I zaletim se s beka, skočim i tip mi se podvuče i namesti me baš dobro. Bilo je kao u onom vicu Džafereeee, izmena.
Posle rukometa još nekoliko puta si bio na relaciji Radnički Kovin (košarkaški) – Smederevo. Kako je bilo protiv Cibersa u Kupu? Jel može da se ugura leđno (smeh)?
„Može (smeh). Mada, potcenio me je. Iskreno, njima je cilj bio da što pre izađu iz hale, da odrade to i da bude što pre gotovo. Jedno dva faula ruku sam mu otkinuo, nema lakih poena. Interesantno mi je bilo kako se kreće, to me je fasciniralo, ostalo baš i ne. Mada, pitanje koliko su oni bili u toj utakmici, boli ga uvo da se kida protiv nas. Naravno, neobično je da ih sretneš na terenu. I to što su svi besprekorno fizički spremni. Kao sajle.
Tu sam puko bananu Dangubiću i to mi je bilo onako da kažem neka satisfakcija jer je razlika u klasi bila očigledna.“
Dangubić nije jedini iz Zvezde kojeg si „lepio“, to se desilo i Jangu i Miloševiću.
„Dobro, tad Zvezda nije imala baš nešto jak sastav. Izgubili smo nešto baš malo tu utakmicu. to je bilo za pomoć Kraljevu posle zemljotresa. Mislim da nikada hala u Smederevu nije bila puna kao tada. Obe tribine.
U jednom razgovoru si mi rekao da je Predrag Šuput, bivši igrač Partizana, jedan od retkih igrača od kojeg si tražio da se slikate posle utakmice.
„Da, da, jedan od retkih. Igrao sam protiv njega u Kovinu.On se vratio tada u Apatin. Kakav igrač.“
Na prvom tajm-autu protiv Apatina Nenad Zafirović dok ide ka klupi u prolazu mi kaže „ovog (Šuputa) ne možemo da pomerimo ni za milimetar kad se ukopa“
„Čovek igra sve. Centar je, onda izađe da trojku, kad treba plej je. I to tako lako sve izgleda. Pokušali smo da ga čuvamo, ali…On ekspirijens na maksimum i udri. Nešto malo smo izgubili tu utkmicu, a oni nisu uspeli da uđu u B ligu, Srbobran je bio prvi.“
S kojim igračem si se kapirao najbolje na terenu?
„Sa Šparom. Sa njim sam proveo i najviše vremena na terenu tokom karijere. I ne doživljavam ga kao saigrača. Kao da mi je deo porodice. Igrali smo baš mnogo zajedno i u Smederevu i u drugim timovima i basket 3na3. Moje je da mu dam dobar blok, a njegovo je da me nađe i nađe me skoro uvek.
I sa Brankom (Jereminov) je bilo dobro. Lepo za gledanje. On je igrao jako jednostavno. Nije vrednica, da voli da trenira, ali je zato imao kliker za košarku. Ti pleju u suštini trebaš da daš samo dobar blok. Da radiš to što centar radi. Blokada, pik, repik I kad ga nacentriraš dobro, uvek dobiješ višak.“
Najdraža pobeda?
„Jedna je u Beloj Crkvi. Kada je Radnički ulazio iz betona u Drugu Srpsku, dao sam trojku za pobedu uz istek vremena. Mi smo sa njima rešavali pitanje prvaka, a smeli smo da izgubimo, ako se dobro sećam do 17 razlike. Bila je ludnica baš. Znam da sam istrčao van terena, u nekom parku su me stigli. Kao da je Finale lige šampiona, ni Bolt me ne bi stigao u tom trenutku. Išli su i navijači na to gostovanje. Bilo je baš dobro.
I druga je protiv Radničkog iz Kragujevca u sezoni sa Kolubarom. Pobedili smo posle tri produžetka – 123:122. Dao sam taj koš za pobedu, a do tad nisam baš nešto odigrao. Baš me je emotivno ispraznila da su mi i suze krenule.“
Najteži poraz?
„U Kosjeriću kad smo imali šansu da uđemo u Prvu ligu, igrao sam za Smederevo. Izgubili smo 11-12 razlike. I u Kovinu, gradski derbi, kad je bio prekid. Izgoreo sam malo više, ali, eto, dešava se i ne mogu da kažem ni da je opravdano, ni neopravdano.
Mada, Savić je za mene i pre i posle toga bio najbolji sudija u Kovinu. Posle njega Ika Tabašević.
Uz košarku, dugo si aktivan i u basketu 3na3. Prošle sezone imali ste rezultate za veliki respekt. Pogotovu kada se uzme u obzir da ekipa u kojoj si bio (Edin Vesković, Milan Milošević i Jovan Antić), nije odradila nijedan zajednički trening.
„Pobedili smo na Roda karavanu u Srbiji, sakupili smo najviše poena na turnirima koji su odigrani u našoj zemlji. A tokom sezone bili smo prvi u Subotici, Smederevskoj Palanci, Beogradu, Novom Sadu, Lazarevcu, Oroslaniju (Mađarska) i Banatskom Karlovcu. Druga mesta smo osvojili u Rumuniji, Bajmoku, Novom Pazaru.
I na finalnom smo bili drugi, odnosno vicešampioni u Srbiji. Izgubili smo od Limana. Mi smo ih dobili u grupi i preokrenuli žreb u našu korist – dobili lakše protivnike u nastavku kao prvi u grupi, ali su nam se revanširali u finalu. Oni su sjajni momci i upravo su osvojili 2od3 mastersa u Mađarskoj.
Na čelendžeru smo ispali u kvalifikacijama. Dobili smo Amere, ekipu Kolorado, a izgubili od Vrbasa.
A na mastersu smo izgubili tesno od Džede iz Saudijske Arabije 18:16 i švajcarske Lozane 18:16.“
Da pojasnimo malo priču oko turnira, oni se kategorizuju slično ATP turu u tenisu…
„Turniri se dele po kategorizaciji od amaterskih do turnira B kategorije i A kategorije, zatim kvalifikacionih za završnice država, a onda imaš satelite, čelindžere i masterse. Pobednici turnira u karavanu se direktno kvalifikuju za završni. Pobednici završnih se direktno kvalifikuju na jedan masters koji Savez plati, a to pretežno bude Mađarska.
A satelit turniri su najavljeni i i tipski daju pobedniku prolaz na čelindžer, a pobednik čelindzera ide na masters.
A na mastersu, tu ti je baš onako dobra šminka. FIBA te obuče od glave do pete. Krov, em-si, spiker, podloga da ti bude milina da padneš, ne kao ova kod nas da se odereš sav.
Na turnirima imas 4 igraca a pre svake sezone ekipa moze da se opredeli za 6 koji moraju da igraju celu sezonu u rotaciju, nema dodavanja naknadno. U žrebu se rangira na osnovu poena koja joj imaju tri najbolja člana. Bolji timovi, ako ide sve po planu, se sreću u kasniji fazama turnira, kostur žreba, kažem, sličan tenisu. Ja sam bio oko 40. mesta u Srbiji i među 500 u svetu.“
Postalo je ozbiljna priča. Sećam se početaka kod nas na lokalu oko 2000. godine. Mislim da je prvi u opštini organizovan u Mramorku.
„Turniri 3na3 su se u početku igrali u pauzi između dve sezone. Pepi (Kovačević), Baklava (Nenad Zafirović), Licko (Bojan Marković, odbojkaš) i ja smo bili ekipa. I to je bilo uglavnom Mramorak, Kovin i neko bliže okruženje. Još je to bilo u nekom razvitku, a evo, sad je postalo i olimpijski sport.
I postalo je baš ozbiljna priča. Drugi sport. Kao fudbal i mali fudbal. I trenira se baš ozbiljno. Krem ekipe, gotovo sve imaju trenere, uigravaju akcije, kao što se trenira u svakom drugom sportu.
Ja u Kovinu nemam ekipu, tako da je to već u startu hendikep. Nemaš zajednički trening, nema sparinga sa jakim protivnicima, što je po menni ogroman plus kad imaš priliku da igraš jake baskete pre nego krene sezona. Ali, eto, na volju, i adrenalin mi smo uspeli prošle godine.
A ritam na basketu je strahovit. Turnir kreće oko 11-12, igraš kad je 35-40 stepeni, kad te pukne sunce, ne znaš gde si, a nemaš kao u košarci da hvataš vazduh posle napada dok se vraćaš u odbranu, nego posle svakog šuta, već iste sekunde ili opet napad ili se okrećeš u odbranu. Uz to igra se grublje nego košarka, rukometni basket. I cela priča ti staje u 10 minuta ili do 21 poen.
I onda ima situacija kada dođe do izražaja taj trening koji imaju, akcije koje uigravaju. Tebe stane šut, padneš mentalno, a ne može sve na adrenalin i improvizaciju. Zbog toga smo na primer izgubili turnir ispred Arene na čelendžeru od Vrbasa. To mi je bio možda bio i najteži turnir za igranje. Tu smo dobili Kolorado. Ima dosta ekipa sa strane, van Srbije. Pogotovu na početku sezone, jer kod nas kreće prvo, posle kako u kojoj zemlji startuje tako se uglavnom proredi.
I kod nas se ubedljivo igra najjači 3na3 u svetu. Svaki turnir skoro kao da je masters. Od 18 ekipa koje se prijave, pa bar 5 bude iz svetskog top tena (Top 10): Liman, Novi Sad, Olimp, Vrbas, Zemun… sve ozbiljne ekipe, koje su u ozbiljnoj priči u basketu. Sve su to bivši košarkaši koji su se pronašli u ovome i maksimalno su posvećeni. Bulut je od sebe napravio ozbiljan brend.
Mi smo prošle godine odigrali skoro 40 turnira. Proputovali smo baš dosta. I taj ritam o kojem pričam, osvojili smo – petak Lazarevac, subotu Novi Sad, kod Spensa je bio turnir, i u nedelju Banatski Karlovac.
Ove top ekipe imaju skoro sve trenere. I igrači idu na to da po završetku karijere postanu treneri. Da mogu da prodaju priču, pioniri su ovog sporta. Da prave kampove.
Ko ti je zanimljiv od igrača u basketu?
Nebojša Kilijan mi je najinteresantniji. Igra za Ub, to je Vrbas, odnosno Avai koji je bio nekad.Mali, nabijen, dobar šut. Radilica.
Onda Vufi koji je smršao 40 kila. Nikad nisam igrao protiv njega, a baš sam imao želju da se odmerimo. Super lik.
Naravno, Bulut. On je krem. Najatraktivniji od dodavanja, finti, svega… Igrali smo protiv njegove ekipe i izbacili smo ih u Kupu na Zlatiboru, ali on nije bio u postavi igrali su Savić, Ždero I Majstorović. Dobili smo Liman. Mislim da smo sve te naše top ekipe dobili.
Da je 3na3 ovakav kakav je sada postojao ranije, da li bi se opredelio za basket pre košarke?
„Da, odmah. Zanimljivije je. Cela priča sataje u 10 minuta ili do 21. Putuješ, menjaš gradove, pogotovu ovo na ozbiljnom nivou.. Bolja je i kinta. I da imam ekipu koja ima mogućnost da trenira zajedno“ (smeh).
Trenutno si bez kluba.
„Mogao sam da ostanem u Lazarevcu, ali meni nije odgovaralo da stanujem tamo, njima da putujem, mada u principu mogu i dalje da igram Prvu ligu. Ali meni je to previše forsiranja pa tražim nešto manje naporno. Prva liga traži dva treninga dnevno, a moje telo ne može da se odmori. Mogu da izguram na svežinu, adrenalin, uključim se u struju i izguram 20-25 minuta na maksimumu… može i 40, ali to onda nije taj maksimalni nivo.
Uz to si odvojen od porodice, a ide zima. Traži se profesionalizam, a plaćen si amaterski. Uz to plata nije 12 meseci, nego koliko traje sezona. Mi smo 250 km dnevno prelazili, da bi došli na trening (oko 35 hiljada kilometara za sezonu). I sad da se ja u ovim godinama jurim sa momcima u Prvoj ligi koji hoće da se prodaju negde preko…
drugi put? (smeh)
(smeh) da, drugi put. Moj sin Vuk, Bože zdravlja jednog dana.
I dalje stojim iza toga da se igra za sudije i delegate. Ne postoji kao u ozbiljnim ligama Sindikat igrača, kao što su ovde sudijska organizacija ili savezi. Sve imaš samo nemaš igračku organizaciju koja će da stane iza igrača da budu bar ispoštovani do kraja kada se već igra za male pare.
Sudije i delegati su obezbeđeni preko saveza, jer klubovi za to dobijaju novac od sportskih saveza i moraju namenski da ih troše na kotizacije za lige, putne troškove, sudije i delegate, a za igrače moraju da se dovijaju i snalaze. A keš mizeran, a napor preveliki, pumpam srce kao da trčim maraton. U principu ne moram ni da igram. Ima nekih ponudica pa ću rešiti.
Možda te vidimo i na fudbalu?
„Hteo sam i fudbal. Kao Krstajić nazad. Ali ne prave kopačke broj 49“.
