„Puno mi je srce. Perfektan je osećaj. Iskren da budem nisam očekivao da ću dobiti nagradu, ali mi je jako drago. Nisam iz Kovina, a od ovog grada sam dobio priznanje, tako da mi je stvarno, ponavljam, jako drago, a to je negde i dokaz da sam prihvaćen od ekipe, publike, sredine“, kaže za naš sajt crno-bela hobotnica, Jakov Samardžić, neposredno nakon što mu je u Sportskom savezu uručen pehar namenjen najboljem senioru za godinu koja „sitno broji“.
Jakov, rođeni Nikšićanin, dres Radničkog nosi od 2015. godine. Kovin i Nikšić nisu baš neki komšiluk, „ni preko bašte“, kako je došlo do toga da „zadužiš“ dres popularnih Dobrovoljaca?
„Tu je ključnu ulogu odigrao Ilija Sarmeš. To mu je bio vrhunac karijere (smeh). Mada, kako igra ove sezone, nadmašiće ga. Sarma i ja smo igrali zajedno Studenstsku ligu i tu je i krenula priča o mom prelasku u Radnički. Klub je te, 2015. godine, izborio plasman u viši rang, a uz to, privukla me je i priča, s obzirom da sam ja veliki navijač Partizana, da je Kovin grobarski, crno-beli grad.“
Pre Radničkog u košarkaškom „si-vi“-ju imao si 6 klubova. Da li i pored takvog iskustva ima treme kada prelaziš u novi klub? Ima li onog, kako će da me prihvate, da li ću da se uklopim, da li…
„Da, naravno. Uvek ima treme kada se menja sredina. Bilo je toga, da li ću da se uklopim… Pogotovu jer sam pauzirao dve godine zbog povrede. Zapravo ja sam nakon te povrede, tada sam igrao u Danilovgradu, rešio da se oprostim od ozbiljnog treniranja košarke i posvetim se studiranju. Ali, eto. U Radničkom sam se veoma brzo uklopio u ekipu. Gotovo da sam već posle drugog treninga osetio da se kockice slažu onako kako želim. “
I tako već šestu sezonu.
„Da. I ovom prilikom bih želeo da pohvalim sve ljude u klubu i njihov veliki entuzijazam i to što su stvorili uslove i učinili ovaj klub stabilnim. Nadam se uskoro u Prvoj srpskoj ligi, sa okosnicom igrača iz svoje košarkaške škole.“
Za tih šest godina Radnički je igrao u dva ranga. Prvom i drugom srpske lige. Što pevači kažu, sve pesme su mi kao deca… Možeš li da izdvojiš neku pobedu koja ti je omiljena?
„Uh, sad si me baš našao. Hm… Novi Bečej u Prvoj srpskoj tamo. Gubili smo desetak razlike na oko tri minuta do kraja, ali smo napravili seriju i uz zvuk sirene došli do pobede. Jakov Papić je ‘položio’ u koš, na moju asistenciju. I protiv Apatina u Kovinu, one godine kada je Šuput bio trener.“
Poraz koji ti je teško pao?
„Protiv Pazove pre tri sezone, u gostima. Bili su nam direktni konkurenti za ulaz u Prvu srpsku. Posle te utakmice ostali smo bez šansi za prolaz i baš sam jako teško podneo to. Generalno jako teško podnosim poraze.“
Najdraži poen?
„Ove sezone trojka protiv Kačareva za produžetak. I svi poeni protiv Apatina u Kovinu (smeh)“.
Tada si ih ubacio 20. Pre početka susreta imao si zanimljiv razgovor sa Predragom Šuputom, tada trenerom Apatina, sezonu pre toga igračem ovog kluba, a ranije: Partizana, Hemofarma, Babmberga, Cedevite…
„Da (smeh). Šuput je na zagrevanju došao do mene i probao da me malo izbaci iz ritma. Rekao mi je, pustićemo ti šut i zatvoriti desno i nećeš moći ništa. Kada se završila utakmica, dok smo se pozdravljali, rekao sam mu, zatvorili ste mi šut i desnu stranu i opet sam vam dao 20. (smeh).
Utakmica koje se ne setiš rado?
„Definitivno Kris-kros, iz prošle sezone. Mošorinac nam je ubacio trojku na sekund-dva pre kraja. Izveli su aut, ja sam ga zaboravio, on je pogodio – utakmica je otišla u produžetak, a mi izgubili.“
Kao organizatoru igre, mezimice među asistencijama su?
„Ima ih više. Darku Rniću protiv Vrbasa. Prošao sam mislim svih pet igrača i ostavio mu iza leđa loptu. Ukradena lopta i asistencija za pobedu protiv Bačke Topole tamo, kada smo sezonu završili kao četvrti što je najbolji plasman kluba u istoriji, i već pomenuta protiv Jedinstva Papiću.“
Kum (Jakov Papić) ima protekcije kada se igra napad (smeh)?
(smeh) „Ne. Kapiramo se stvarno dobro. I on najbolje čita moj način igre. Isprati dobro. Uvek je ispred lopte za moj pas, što svakom pleju jako znači.“
Da nisi košarkaš, koji sportski događaj bi morali da posetimo, da bi videli Jakova Samardžića?
„Uh, pa teško da bih bio viđen da nema košarke. Trenirao sam kao klinac još dosta sportova, kao i sva deca uostalom – tenis, streljaštvo, odbojku, fudbal me nije nešto posebno privlačio i onda odam na košarku i ona me ‘kupi’. Imao sam sedam godina kada sam otišao na trening Anagastuma u Nikšiću. I na prvom treningu radili smo nekih sat vremena košarkaške vežbe, elemente igre i onda trener izabere desetoricu za 5na5. Pošto mi je to bio prvi trening, nisam bio izabran. To 5na5 me je oduševilo i svakog dana sam trenirao ne bi li dostigao da se nađem među izabranima za 5na5. I tako, eto, već 23 godine.“
