Sada već davne 1983. godine dvanaest ugostiteljskih objekata na teritoriji naše opštine držalo je (društveno) preduzeće Dunav. Da li zbog lošeg poslovanja ili lošeg ponašanja nekoliko gostiju, tek doneli su jedinstvenu odluku – osamnaestorici tada najvećih kafanskih izgrednika, po oceni radničkog saveta tog preduzeća, zabranjen je ulazak u sve objekte Dunava. Godišnja šteta koju su, navodni, izgrednici naneli (najviše u bivšem hotelu „Vojvodina“) merila se stotinama miliona, broj polomljenih čaša hiljadama, dok je broj „oteranih“ orkestara bio dvocifren.
Priča je bila toliko interesantna da se ubrzo prelila s lokala i završila na stupcima Ilustrovane politike, lično iz pera urednika tog lista Jovana Antonijevića pod naslovom „Doakali zulumćarima“..
Antonijević u originalnom tekstu „prognanike“ oslovljava brojevima sa spiska „Dunava“, a tek neke po nadimcima koji su većini Kovinaca i dalje poznati. Mi ćemo se, samo, zadržati na početnom slovu. Uostalom, priča, koju prenosimo u celosti, je interesantna i bez imena.
Slavko Gavrilović, direktor OOUR ugostiteljstvo Dunav iz Kovina pruži samo preko stola list hartije i reče:
– Ovo je odluka radničkog saveta, pogledajte je.
Čitamo: Osamnaestorica stalnih gostiju neće više moći da uđu ni u jedan njihov lokal. Oba hotela, svaki restoran i ostale kafane koje pripadaju Dunavu imaju spisak njihovih imena istaknut na vidnom mestu.
Ko ih od osoblja pusti i posluži piće, piše takođe u tekstu odluke, odgovaraće zbog teže povrede radne obaveze.
– Morali smo tako – objašnjava Gavrilović – Ili da zatarabimo vrata na svih dvanaest objekata, ili da se svakodnevno obračunavamo s izgrednicima.
(ilustracija: Ilustrovana politika)
U sobi direktora smeštenoj u hotelu „Vojvodina“, nalazi se ceo „ratni štab“ radničkog saveta koji je doneo ovakav plan borbe protiv kafanskih izgrednika. Zora Divnić, predsednik radnčkog saveta, Đorđe Buzejka, upravnik hotela „Vojvodina“, gde se izgredi najčešće događaju, zatim, Bratislav Mirkov, predsednik radničke kontrole, pa Nedeljko Baković, sekretar OOSK, predsednik sindikata Zlata Stojković i sekretar OOURa Živan Simičić.
Svi uglas potvrđuju direktorove reči:
– To su ljudi koji sistematski lupaju, lome i rasteruju ostale goste – kaže Zora Divnić.
– Koliko su nam samo muzika odjurili – uzdiše Đorđe Buzejka.
– To vam je naša akcija društvene samozaštite – dodaje Bratislav Mirkov – zbog takvih mesečno gubimo i po tridesetak miliona.
STRUČNJAK ZA MUZIKU
Gledamo spisak. Pored imena, tu je zanimanje i nadimak. (sledi spisak nadimaka koji nećemo objavljivati – prim N.B.)
– Ni milicioneri im ništa ne mogu – objašnjavaju nam – I kad ih zovemo da intervenišu, samo dođu, uzmu podatke, i odu. To izgrednike valjda razdraži i onda iskaljuju bes na gostima, osoblju inventaru.
– Evo baš sinoć – priča nam direktor – ovaj pod rednim brojem petnaest iz Mramorka, napravio je u tamošnjoj kafani dar-mar. Jednog kelnera su odneli u bolnicu.
– I ta „dvojka“ M… – kaže šef hotela „Vojvodina“ – On vam je karakterističan samo za muziku. Naručije pesme i ne plaća. A posle vređa i hoće da bije. Muzika zbog njega ne sme da dođe u Kovin. Ukupno je iz Vojvodine oterao petnaest muzika. A to da pevačicu i orkestar gađa čašama, to mu je obična stvar. Kao da kaže: dobar dan.
(Nekadašnji Hotel Vojvodina kao mesto najburnijeg kafanskog života)
Direktor objašnjava da je kod radničkog saveta u početku bilo dileme da li da izgrednike javno stave na spisak ili ne? Da li uopšte na to imaju pravo? A onda su zaključili da u svojoj kući mogu da zabrane ulaz svakome ko lomi i pravi nered.
– Svi u Kovinu su nas podržali – kaže direktor – Predsednici društveno-političkih organizacija i skupštine su se složili s tom našom odlukom koja je dostavljena i SUP-u.
Čitamo i u Kovinskim novinama izjavu načelnika SUP-a da je ovakav potez „Dunava“ na mestu i da će SUP pružiti svu pomoć i podršku.
– Sad čujemo da se okupljaju kod privatnika i prete nam. Kažu, tužiće nas jer smo im ukinuli ustavno pravo – Objašnjava Markov – Ali Ustav takođe kaže da mora da se štiti društvena imovina.
Ova osamnaestorica su, kažu u „Dunavu“, redovni izgrednici. Svaki od njih je bar dvadesetak puta pravio nered. Međutim, nisu jedini. Možda će spisak biti i proširen.
SVI NJIHOVI GRESI
–Ta „trinaestica“, na primer – kažu naši sagovornici – Nadimak mu je C……c, on je tek majstor da ode iz kafane i ne plati račun. Nema mesta gde nije besplatno jeo i pio. I što je najgore, naručuje i za druge.
– Da idemo redom – predlaže neko.
– „Jedinica“. Njegova karakteristika je da lomi i prostački se ponaša. Jednostavno, težak gost.
– Za „dvojku“ smo kazali – dodaje Buzejka – to je taj za muziku, ne plaća i onda bije.
– „Trojka“ je – G…. . Našao se na listi po oceni radničkog saveta zbog tuče i kao težak čovek. A voli da maltretira psihički. A kako? Uđe u šank pa ne mogu pola sata odatle da ga izbace. Ut zo, uvek je pijan. Kvari ugled hotela.
Kad kelneri ugledaju „četvorku“ ne zanju prosto šta da rade. On maltretira, vređa…
– Ko je „četvorka“ – pita nekolicina – Š… . Uh, uh, zagrajaše svi.
– On je u zatvoru – dobaci neko.
– Samo uzme čaršaf sa stola i vrrrr – pokazuje partijski sekretar Baković kako to radi „četvorka“ – i sve ode u paramparčad.
– Šta ćete više – dodaje Buzejka – kad je on sam za vreme dočeka 1982. godine sve goste razjurio u tri sata. A bilo ih je tri stotine. Na izlasku su nam govorili: „Hvala“ vam na svemu. Sad smo bili u vašem hotelu i nikad više.
Za „peticu“ kažu da je pijanac. Tunjav nekako. Neko dobaci: A uz to, razbacan je i jak. Jednom je čak i milicija morala da ga sa društvom uz pucnjavu iz revolvera najuri iz restorana. Inače „više voli da filozofira“.
O „šestici“ malo govore. Uglavnom, sve loše, smo što, kažu, ne tuče.
„Devetka“ i „četrnaestica“, na primer, specijalisti su za tuču. Zbog njih je ova zabrana i uvedena. Prebili su, kažu, proletos jednog Smederevca tako krvnički da je čovek jedva ostao živ.
– A i našem kuvaru su zube razbili. Pa ga još gazili po dvorištu – dodaje Zora Divnić.
– „Petnaestica“ je, ukratko, „gazda“ u Mramorku.
– To je taj što je sinoć napravio lom – objašnjava direktor.
Za njega kažu da ne izbija iz kafane „Lovac“. On lično je iz Mramorka oterao jedno petnaest muzika i prebio jedno vojno lice.
– Samo izgleda ima neku zaleđinu pa se uvek izvuče – dodaje neko od prisutnih.
„Osmica“ je bivši milicioner i sada radi sve ono što je nekada trebalo da spreči. „Jedanaestica“ voli da lomi i ne voli da plaća, a traži piće. Kad kelneri odbiju da ga usuže skokne u obližnju prodavnicu, kupi piće, donese ga u restoran, pa em što sam pije, časti i druge.
(Jedu, piju, časte druge, pa ne plate)
„Dvanaestica“ je, međutim, pravi majstor. Zna sve trikove. Po profesiji je kelner. Ima običaj kad se napije da ustane i zaređa da naplaćuje. Gosti misle da ovde radi, a on je u stvari zaposlen u privatnoj kafani. Kad naplati koliko mu treba, sedne i nastavi da pije.
– To radi samo kad dođe u naš hotel – objašnjava predsednik radničke kontrole – Kod privatnika je miran kao jagnje. Tamo igra kako gazda svira, a ovde se poziva na Ustav.
Samo u hotelu „Vojvodina“, iznosi nam Buzejka, prošle godine je razbijeno oko osam hiljada čaša. Skaj na gotovo svim stolicama je isečen žiletom…
I prete – dodaje Buzejka – poručuju, te sačekaće onog, ovog, i mi sad očekujemo osvetu.
ŠTA KAŽU OTPISANI
Proterani izgrednici se trentno skupljaju kod privatnih ugostitelja. Mada ponekad navraćaju i u zabranjenu zonu. Tek da pokažu da odluka ne može mnogo da im naudi. I sad jedan tamo sedi u sali – kaže šef „Vojvodine“.
Gotovo u sasvim praznoj sali hotela zaista sedi čovek sa spiska. „Jedinica“.
– Ja sam taj P…. i šta da vam drugo kažem sem da sam nepravedno stavljen na taj spisak. Kako mi je sad, bolje da vam ne kažem. Deset dana već ne razgovaram ni sa ženom ni sa decom, ni sa roditeljima. Svi hoće da me se odreknu. Zar treba da se razvedem zbog nečijih gluposti?
Dok razgovaramo kraj stola su i dva kelnera. Slavko Komarica i Jožef Palko.
– Taj spisak je jedna bruka – nastavlja „jedinica“ – i za nas i za grad. Mi smo sada omalovaženi u društvu, zabeleženi ljudi…
Ne shvatam kako jedan radnički savet koji nema nadležnost ove vrste sme da se meša u naš život. Ako sam nekad i razbio čašu sve sam korektno i platio.
Kelneri potvrđuju klimanjem glave.
– P….. plaća svoje račune. Čak uveče i ne dolazi. Navraća samo pre podne. Popije kafu, vinjak, pročita novine i to je sve.
– Ići ću zakonskim putem – Obećava P…. – Nikog ja više neću da molim. Obrukan sam i nema mi spasa.. Pa i zatvorenici imaju neka prava… Tražiću od SUP-a i Tužilaštva da se javno iznese šta ko ima protiv mene. Pa ako sam kriv, u redu. Ali ako sam čist, a tvrdim da jesam, onda će neko zbog ovoga ogovarati što me je javno obrukao.
– Najteže je nama koji tu odluku treba da sprovedemo – kažu kelneri – Jer pored toga što poslužujemo goste sada moramo i da ih izbacujemo. Sve se to lomi o naša leđa.
Kelneri kažu da zaista na tom spisku ima ljudi kojima bi trebalo zabraniti ulaz u kafanu, ali zašto baš to oni da učine. Zbog te odluke mogu da se zamere i jednima i drugima.
(Ilustracija: Ilustrovana politika)
Tražimo po Kovinu ljude sa spiska. Ove srede nema ih čak ni u privatnim kafanama. Kažu nam, moguće je da su navraćali, ali nakratko. Tek u „Veneri“ nalazimo „trojku“ i „desetku“. Odbijaju ponuđeno piće. Još je rano. Tek je podne. Kafa može.
– Ja sam ta „trojka“ – desni bek – tužno se osmehuje Sava zvani G…. – Šta drugo da kažem za taj spisak sem da je velika glupost. Mene su izbacivali zbog tuče, a svi znaju da se nikada nisam tukao. To, da pijem je tačno. Moja privatna stvar. Ja sve svoje račune plaćam. Prava istina je u tome, prijatelju, da svi iz „Vojvodine“ ne valjaju kao preduzeće. Eto šta je. A sad misle, ako izbacimo G…., nestaće im ruglo. Ajd i to da vidimo. U tu „Vojvodinu“ idem osamnaest godina. Tu se i hranim. Možeš da misliš kako mi je bilo kad sam došao u podne da ručam, a kelner mi kaže „ne može“. „Zašto „, pitam, „zato što si na spisku“, odgovara mi. „Hožeš ti to meni da daš napismeno“, pitam ja. I čovek mi lepo donese. „Evo pogledaj, ima i pečat.“ I sad nisam pametan šta da mislim. Ako se posvađam s prodavcem u bakalnici, znači on ima prava da mi zabrani da kupujem. Ako sam se jednom vozio pijan u tramvaju, a tramvajdžiji se to nije dopalo, znači ima prava da me idući put ne vozi. Samo mi stavi zabranu i gotovo. Ja veću glupost nisam video.
„Desetka“ tiho kaže:
– Nikada do sada nisam bio kažnjavan. Čak imam i pohvalnicu od SUPa da sam im pomogao da uhvate nekoliko lopova. Inače sam student, apsolvent više socijalne škole. Na praksi sam u Kovinu, radim sa alkoholičarima i znam kako se ponašaju. Uz to sam i predsednik omladine u petoj osnovnoj organizacije moje mesne zajednice i sada mi recite kako da sazovem sastanak kad sam ovako okarakterisan.
– Javno smo izbrukani na teritoriji cele SFRJ dodaje G…. – I ništa. Svima se i dalje daje normalno piće u tim kafanama. To što kažu da je zabranjeno, samo je na papiru. Bilo dva dana i prestalo. Bolje bi im bilo da traže prave uzroke za gubitke koje imaju nego što ističu nas.
U štabu za borbu protiv kafanskih izgrednika sležu ramenima: znaju oni te priče. Svi su prava nevinašca kad ih čovek sluša.
– Šteta što ne možete da dođete – kaže direktor – da ih vidite kad su u elementu. Onda bi vam sve bilo jasno. Mi ćemo se, međtim, truditi da svoje goste i svoje objekte zaštitimo od takih. Dosta su kovinske kafane bile na zlu glasu.
Ovo je, kažu, samo prva runda u borbi sa izgrednicima. Red i mir se mora vratiti u njihove restorane pa makar i po cenu rata među kafankim stolovima.
(Jovan Antonijević – Ilustrovana politika 1983.)
