Posao i kako ga steći (5) – Do posla preko stranke ili granice

Prema podacima koje smo dobili od Ivane Mučibabić, savetnice za pravnu pomoć pančevačke filijale Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ) deficitarni su farmaceuti, anesteziolozi, IT stručnjaci, profesori matematike, fizike i hemije, bravari sa iskustvom, te konobari i kuvari.

Otprilike, zanimanja za kojima je potražnja u lokalu nikakva.
Ovdašnja Srednja stručna škola Vasa Pelagić pokušava da uhvati korak s potrebama tržišta rada pa poslednjih nekoliko generacija školuje kuvare, konobare i radnike iz turističke branše.
Do korice hleba, kažu nam u NSZ-u, najteže dolaze NK radnici, diplomirani menadžeri, poljoprivredni, hemisjki tehničari, maturanti gimnazije i radnici iz oblasti kulture.
Kad je u pitanju školslka sprema onih koji čekaju na birou gotovo su ravnopravno podeljeni srednjoškolci (1.500) i nekvalifikovani radnici (1.456). Visokoobrazovanih je 210.
Nemali broj Kovinaca potražio je bolji život preko granice.
Najbrojnija je kolonija naših sugrađana u Holandiji, priličan broj njih se uhlebio u Italiji, Nemačkoj, Austriji, a u poslednje vreme sve više njih odlazi put Kanade.
Jedan od sagovornika, N.P. je na pragu pete decenije posao pronašao Slovačkoj.
„Montažna traka, preko jedne od brojnih agencija koje nude posao preko društvenih mreža. Plata par stotina evra, nije nešto, ali lakše mi je tako nego preko stranke.“
Jer, nije tajna da se posao najčešće (i najlakše) dobija preko stranačke knjižice.
„Bilo i biće“, kaže naš sagovornik.
Kovin  je, međutim, i multinacionalna sredina pa su mnogi zaigrali na tu kartu – najpre žitelji sela Skorenovac (nastanjeno uglavnom mađarskom nacionalnom manjinom) koji su prvi dobili mađarsko državljanstvo i šire (i isplativije) tržište rada.
Selo je preko noći opustelo. Ostala su, uglavnom, staračka domaćinstva. Retki su se vratili.
Za njima su krenuli i drugi da kopaju po nacionalnim korenima. I to ne samo mađarskim, već i rumunskim, pa i bugarskim. Jer činjenica da su sva tri pomenuta suseda članice EU.
Da je sve što je tuđe i slađe, svedoče i lokalne priče.
Među najpoželjnijim opštinskim poslodavcima jeste ogranak američke kompanije West pharmaceutical koja upošljava nekoliko stotina radnika.

Najpoželjniji poslodavac u opštini – West pharmaceutical

Možda i jedina u opštini u koju se ulazi bez partijske knjižice, već isključivo putem konkursa ili na preporuku, ali tek posle razgovora sa odeljenjem za takozvane ljudske resurse.
Red, rad i disciplina glavne su odlike. Uz to, i pristojna plata, prevoz, obrok i team building.
Među Kovincima kruži (neproverena) anegdota kako je lično aktuelna predsednica opštine išla na noge čelnicima ove kompanije da ih zamoli da malo smanje plate, jer (dobri) radnici napuštaju javni sektor i odlaze kod njih.
Da anegdota i nije daleko od istine, svedoči i nekoliko primera kad su radnici javnog komunalnog preduzeća uzimali neplaćeno odsustvo ne bi li par meseci odradili kod Rusa koji su proteklih meseci ovuda provlačili gasovod Turski tok.
„Jedan mesec kod Rusa mi je kao tri, četiri plate u Komunalcu“, priča nam jedan od sagovornika.
Ali i da je državni posao (i preko stranke) sve manji ideal. Jer su plate najčešće na granici s minimalnom zaradom.
A za takvu platu, sve je manje voljnih da rade.
„Tražio sam na birou pet čistačica za održavanje zgrada, minimalac i prijava“, jada se lokalni vlasnik preduzeća za upravljanje stambenim zgradama.
„Žena dođe s biroa i traži da joj potpišem da se javila. Da je ne bi obrisali iz evidencije. Ali neće da radi.“

Foto – Privremeno povremeni poslovi po pravilu su najteži i najmanje plaćeni
Jer, činjenica je da se ljudima više i ne radi za platu koja je po nepisanom pravilu svuda „minimalac“. Negde i manje. Nije tajna da se kod pojedinih poslodavaca deo minimalca koji mora da legne na račun po dogovoru vraća gazdi.
Pojedini vlasnici kioska, menjačnica i manjih trgovina mesecima ne mogu da nađu (žensku) radnu snagu. A i kad ih nađu, po pravilu, zadržavaju se par meseci.
Deficitarne su i žene za čuvanje dece, sezonski radnici, lekari, gotovo sve.
„Nije narod lenj, nego poslodavci nikad neće da nauče da dobrog radnika treba pristojno platiti“, kaže nam jedan od sagovornika, poslodavac koji ne bi da „se reklamira“.
„Moji radnici rade za 50 hiljada dinara pet dana u nedelji 8 sati. Subote su tek ponekad radne. Prijava, godišnji odmor, sva prava. Jer, najskuplje je obučiti novog i neiskusnog radnika. Ljudi to neće da shvate.“
Ipak, ovakvi su retki. 
Mnogo češće su priče o odlasku preko granice.
Sve izvesnije otvaranje granica za deficitarnu radnu snagu poslednja je (i jedina) nada mnogima koji još uvek tragaju za parčetom hleba.
Jer, mnogoobećavanim investicijama više niko ne veruje. Kovinci još pamte pompeznu najavu one fabrike cinka od koje je prošla puna godina. Sve i da se ostvare, ko će da radi za minimalac, kažu sagovornici.
Dobar geostrateški položaj Kovina (Dunav, blizina granice s Rumunijom i većih centara) glavni je adut u svim prospektima kojima lokalna vlast mami investitore.
Korist od tog položaja imaju samo pojedinci koji su posao pronašli u obližnjem Smederevu i Pančevu.
Ili negde dalje.

(Tekst je seo projekta – Samo da ne bude arbajt (ili, posao i kako ga steći) – koji podržava Pokrajinski sekretarijat za kulturu , javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama)

 

Čitajte još na Kovinac.com