Ognjen Pantović – Kovinac među Morskim vukovima Aljaske

“Uhhhh, pogledajte ovo, niko nije mogao to da zaustavi!!!”, oduševljen je komentator lokalne TV stanice posle snažnog zakucavanja Ognjena Pantovića, našeg sugrađanina, koji već treću sezonu igra „basket“ na tlu Amerike, a od ove za Morske vukove (Seawolwes) sa Aljaske u Američkoj košarkaškoj koledž ligi (NCAA) i beleži zaista impresivne cifre.

U vreme dok dopunjujemo ovaj intervju preko društvenih mreža, a vremenske zone maksimalno odmažu i odlažu premijeru u nekoliko navrata Ogi (kako ga zovu ovde, a i preko Bare) je u desetak dana: popravio rekord dosadašnje karijere ubacivši  33 poena, isporučio jedan šut za pobedu i ostvario sjajni dabl-dabl (dvostruko-duplo) od 26 poena i 15 skokova.

“Aljaska kao Aljaska, svi znaju da je hladnije nego u Kovinu, ali obaveze prema školi i košarci su potpuno umanjili taj negativni (hladni) doživljaj.  Ovaj univerzitet ima preko 20.000 studenata i mnogo je lako steći prijatelje, iako sam internacionalac. Okružen sam dobrim društvom, odličnim saigračima, a pogotovo kvalitetnim i razumnim trenerima, što se definitvno odrazilo na moje ocene, a i košarku.

Studiram kineziologiju, odnosno nauku o pokretu našeg tela, kod mene vezano za sport. Personalni trener, fizioterapeut, kondicioni trener su neki od ciljeva za sada, kada budem diplomirao i završio sa košarkom. Na terenu je situacija sve bolja i bolja, počeo sam sezonu sa nekoliko manjih povreda, ali kako je tekla, polako sam ulazio u ritam i sada sam trenutno jedan od najbitnijih igrača u rotaciji, što se vidi i po mojoj statistici” – prenosi utiske iz Enkoridža (Sidrište), ako je verovati Vikipediji, najvećem gradu na Aljasci koji ima nešto manje od 300 hiljada stanovnika i gde je temperatura tokom zime konstantno u minusu između petanestog i prvog podeoka Celzijusovog živinog stuba.

Enkoridž leži na jugu Aljaske u dnu zaliva Kuk. Prvo naselje na terenu grada izgradili su 1835. Rusi kao misiju. Nakon što je otkriveno zlato u drugoj polovini 19. veka, kraj se počeo intenzivnije naseljavati, ali je grad službeno osnovan tek 1914. kao sedište Željeznica Aljaske koje su trebale ići na sjever do Fairbanksa.

“To da neko iz Aljaske dođe avionom u naš gradić u Juti da bi gledao mene, bio je detalj koji je presudio da ja iz Džunior koledž lige odlučim da pređem u NCAA i karijeru nastavim ovde. Ta posvećenost koju su imali prema meni mi je govorila da trebam da prihvatim ponudu tima sa Aljaske” – kaže mi dok u leto 2019. pričamo neposredno po potpisivanju ugovora.

Ispostavilo se da ga osećaj nije prevario.

“Priča između mene i Seawolwsa je počela sasvim slučajno. Oni su došli da gledaju jednog mog saigrača, a desilo se da ja tu utakmicu odigram odlično. Ubacio sam 28 poena i imao 10 skokova i zainteresovao ih. Posle utakmice su mi tražili podatke i od tada smo mi u kontaktu.

E, sad po završetku sezone svaki koledž koji hoće da te dovede ima pravo na takozvani – visit, odnosno tvoju posetu njima u trajanju od tri dana. Taj klub plaća sve tvoje troškove, a ti odradiš jedan trening, odigraš skrimidž sa njima i nakon toga ideš na turu, koja uključuje upoznavanje grada, koledža, ljudi iz kluba, saigrača…

Mene su uz Aljasku tražili sa još nekoliko koledža. Kalifornija, Kolorado… onda jedan tim sa Havaja, ali nisam išao kod njih na taj visit jer nije ispalo sve kako valja…

Uz onu posvećenost koju je ekipa sa Aljaske pokazala prema meni, a nakon što sam video uslove u kojima se radi nije me zanimalo ništa više, želeo sam samo tamo.  Ni zima, ni sneg, ma ništa… Otići svakog dana u tu arenu samo da treniraš, u onakvim uslovima je san svakog mladog košarkaša.

Znaš, bilo je nekih mojih drugara koji su izabrali neku četvrtu koledž ligu samo iz razloga da bi bili na Havajima ili Kaliforniji (Los Anđelesu) i da bi išli na žurke. Ja se ne vodim time, nije važno da li je hladno ili toplo, ili šta ti ja znam…  mislim da sam dovoljno sazreo da donosim dobre odluke da košarkaški još napredujem, a mislim da Aljaska to može da mi pruži. Tu je 5-6 trenera, stalno imaš nekog da mu se obratiš i nekog ko je tu da brine o tebi, u dobrim si rukama non-stop.“

U Ameriku si stigao iz Kris krosa. Kada si prelazio iz kovinskog Radničkog u Pančevo, da li se verovao da ćeš „dobaciti“ do Amerike.

„Amerika nije bila u priči. Ja sam prešao jer sam pre svega želeo da napredujem. Kris kros je tada odlično radio sa mladim igračima. Konstantno su imali po 2-3 reprezentativca iz barem jedne mlađe selekcije, nešto što malo koji klub u Srbiji ima. I dosta igrača je iz Kris krosa otišlo dalje. Te godine kada sam ja stigao Dangubić je potpisao za Zvezdu, on je dete Kris krosa i meni je to bilo onako, baš jak utisak. Prvu sezonu u Pančevu sam odigrao, stvarno, jako dobro i tu su treneri prvi videli da ima materijala i od tada počinje da se razvija priča.

Naredne godine sam se malo opustio. Jedno vreme sam bio na prekretnici, posle te druge godine. Da li da se vraćam u Kovin, da li da probam nešto drugo. I onda mi je predsednik kluba Aleksandar ilić ponudio još godinu i ja sam prihvatio. I ispostavilo se kao dobar potez. Od hajlajtsa (najboljih poteza) sezone koji smo napravili, ja sam završio u Americi. “

Prva stanica na drugom kontinentu bila ti je Juta. Koliko je teško za nekog ko ima samo 21. godinu da se odvoji od porodice toliko daleko? Bio si u Pančevu. Pančevo je tu. I Amerika je tu, samo malo dalje. (smeh)   

„(smeh) Mislim da mi je Pančevo pomoglo jako. Ja sam tamo živeo jedno vreme sam i već sam bio naviknut da živim sam. Mislim da mi je dosta pomoglo u Americi to što ja uopšte nisam bio svestan koliko je to ozbiljna stvar biti tamo sam. Kada sam otišao tamo bilo je – jaooo košarka – super, igraću, malo ću da učim i to je to. I takvo razmišljanje mi je i pomoglo. Nisam imao nikakav pritisak. Jezik sam znao dosta dobro još u Srbiji zahvaljujući internetu, jer sam stalno gledao neke videe, filmove… tako da sam i testove koji su bili potrebni za školu prošao dosta lako.

Ja sam živeo u Juti gde su 90 posto stanovnika mormoni. Generalno su mnogo dobri ljudi, velikodušni, pogotovu te porodice koje stanuju u našoj blizini, pozivali su nas na ručkove, večere. Dosta su nam pomagali i olakšavali stvari.“

Juta stejt je ekipa u kojoj si proveo dve godine.

„Da. Tu sam igrao Džunior koledž. Gornja granica za taj nivo košarke je 21. godina i u njoj moraš da provedeš minimum dve sezone. Posle se ili vraćaš ili ideš dalje u NCAA. Inače, džunior koledži su manji, manje ljudi prati, gleda, manje su hale, ima prenosa na TV-u, ali je sa manje medijske pažnje od Velikog (NCAA).

Uslovi u Juti su za mene bili odlični. Oduševio sam se salom i uslovima za rad, a Juta ne važi za jedan od bogatijih klubova u ligi. Izvrnuo sam zglob, povreda zbog koje bih kod nas pauzirao dve nedelje, tamo sam pauzirao tri dana, četvrtog sam već bio spreman za trening, peti za utakmicu. Ulažu stvarno dosta i ne čudi što je NBA najjača liga na svetu i što im je reprezentacija to što jeste.

Za trenera sam imao Brazilca – Vanda. On forsira košarku u kojoj igra dosta stranca. Prve godine imali smo jednog igrača iz Senegala, jednog iz Kolumbije, dva Brazilca, Ukrajinca, Litvanca i jednog Čeha…“

…legija stranaca.

Bukvalno. Uz to u sastavu su bila i četiri Amerikanca, dva crnca, dva belca i tri Srbina, uz mene Milan i Matija….

…I Vando od ovakvog miksa treba da napravi skladnu celinu. Kako to izgleda? (smeh)

Interesantno (smeh). Ti tu spajaš šest-sedam škola košarke, shvatanja, mentaliteta, karaktera… Ali Vando to odlično radi.

Hala i atmosfera?

Hala ima oko 2.5 hiljade mesta. Juta stejt sa strane ispisano i grb na centru, otprilike kao na filmovima. Za atmosferu su zadužene navijačice (čirlidersice)….

da li je bilo, kako ću ja tamo, da li mogu?

Naravno da jeste, ali već posle prvog treninga sam video da mogu. Gledao sam dosta NBA utakmice, Divca, Novickog, igrače koji nisu atlete, a dominirali su…. Nije to ništa strašno, košarka se ne bazira samo na atleticizmu i snazi, moraš da imaš i tu košarkašku inteligneciju i moraš glavom da igraš isto toliko koliko i telom.

Obe sezone završili ste u polufinalu?

Da, u polufinalu Konferencije. Prve sezone nisam igrao baš nešto mnogo, a finalni turnir sam propustio jer sam bio bolestan. Druge sezone smo izgubili od iste ekipe, koja je redovni učesnik Završnog turnira. Mnogo su dobri, stvarno, imaju sedam-osam igrača koji su igrali za ozbiljne koledže i nemoguće ih je pobediti.

Da približimo onima koji manje prate kako izgleda jedna sezona u Džunior koledžu?

Startuje predsezonom koja traje od avgusta do decembra. Od januara u celoj Americi kreću Konferencije i to je ono pravo. Predsezona su nešto kao prijateljske utakmice, skor tokom nje ne utiče na sezonu. Od sezone, odnosnou u Konferencijama se startuje sa 0-0. Konferencije se završavaju krajem februara i onda u martu kreću finalni turniri Konferencija.

Mi smo imali samo pet ekipa u našoj Konferenciji i tu se uglavnom rešavalo da li ćemo imati prednost domaćeg terena. Nije bilo neizvesnosti kao u onim konferencijama koje broje 12 ili 15 timova. Tu se boriš da budeš među osam i onda ide ono standardno, četvrtfinale, polufinale, finale…Pobednici Konferencija idu na Regionalno i 16 najboljih potom na Završni turnir. Domaćin turnira je grad Hačinson u Kanzasu (tradicionalno već 50-ak godina).

Škola?

Malo me je iznenadila škola. Bilo je zahtevnije nego što sam mislio. Moraš i te kako da obratiš pažnju na školu. Mislio sam da ću kao sportista znaš već… međutim, moralo je da se uči baš, ali sam uspeo da uskladim sve i obe godine završim sa odličnim uspehom.

Koliko, odnosno kada si postao svestan da si deo jedne ozbiljne priče?

Posle prve godine kada sam se vratio u Srbiju nisam bio. Sad je već drugačije. Kapiram o čemu se radi.

A kako je uopšte došlo do toga da se ukrste putevi Ognjena Pantovića i košarke? Ko je glavni „krivac“?

Pre svih moj otac – Željko. Svi moji drugari su trenirali fudbal i oni kad odu na trening ja nemam sa kim da se igram. I molio sam tatu da me upiše na fudbal. Davio sam ga svakodnevno. Da treniram i da treniram. I jednog dana kaže on meni: „Sine, vodim te na sport“.

I ja mislim to je to – idemo na Radnički – počinjem da treniram fudbal. Kad umesto na Radnički, on u gimnaziju! Skrećemo sa moje planirane putanje. I tako počinje moja basket priča…

Tada su Pepi Kovačević i Aca Rvović vodili generaciju dečaka Košarkaškog kluba Kovin sa kojom ću početi da treniram. Bilo mi je sve jako čudno. Nisam bio razočaran, nego nekako na košarku nisam ni gledao kao na sport. Sećam se da mi je Aca Rvović pokazivao tog prvog treninga neke vežbe i da sam ih skapirao jako brzo. Delovao sam na terenu kao da sam od početka sa njima, da sam tu mesec-dva već. Posle mesec dana sam već bio zaluđen košarkom. Ostalo je istorija (smeh). I evo i danas, gotovo da nema dana da ne odradim bar jedan trenng.

Iz Škole košarke KK Kovina prelaziš u Radnički. To je bilo u vreme kada je grad imao dva kluba.

Da, i u Radničkom debitujem za prvi tim. Mislim da sam imao 14 godina i da smo igrali protiv Vrbasa kod kuće. Tada je košarka bila dosta kvalitetnija nego sada, bilo je više para, dosta dobrih igrača… bez obzira što je to bila beton liga. Mi smo vodili nešto mnogo, tipa 20, 30 razlike. KSL je imao pravilo da u sastavu moraš da imaš dva klinca. Koska (Bojan Đurašinov, prim-aut.) je vodio Radnički. I na tri minuta pre kraja on mi kaže – ajde, Ogi, ulaziš. Naravno, izgubio sam se. Nisam očekivao da ću ući u igru.

U Radničkom ostajem još dve sezone. Igrao sam za prvi tim i juniore. Posle toga prelazim u Kris kros.

Dok si nosio dres Kris krosa u nekoliko navrata si igrao protiv Radničkog. Kako je…

Uhhh, to je bilo… Prva moja utakmica protiv Radničkog je bila u Kovinu. I bio je baš derbi. Igrali smo Drugu srpsku zajedno. I obe ekipe su se borile za prvo mesto. Mi smo vodili gotovo cele sezone, bili prvi na tabeli i onda smo napravili dva kiksa, dva glupa poraza, Radnički je to iskoristio i ušao u viši rang.

A ta prva utakmica…Ljudi u Radničkom su tada radili sjajan posao. Vratili su publiku u halu i tribine su bile svaki put pune kada je Radnički bio domaćin. Dok sam ja igrao to nije bilo tako. I nisam navikao. Gledam pune tribine, počinje utakmica, mene udara trema… Gledaju me poznati ljudi sa tribina, navijači, tenzija, kao Zvezda – Partizan da je… Odigrao sam ok, mislim da smo pobedili, nešto malo…

Igrao si protiv doskorašnjih saigrača. Poznajete se jako dobro trenirali ste zajedno. Znate slabe tačke jedni drugima, jeste li koristili to da …

…. kako ne. Bukvalno to. I na psihičkom i na fizičkom nivou. Znamo se jako dobro. Oni znaju gde sam ja tanak, ja opet gde su oni. Bilo je jako zanimljivo protiv starijih prvotimaca koji su mi bili saigrači. To su bili ratovi, provociranja…. ali, naravno, kad se završila utakmica pružili smo ruke jedni drugima, posle utakmice smo otišli i na piće zajedno…

U seniorskoj košarci si zvanično od 14. godine. Odigrao si mnogo utakmica. Šta ti je asocijacija na – najdraža pobeda?

Protiv Si-Es-Aja kod kuće. Naš koledž ih nikada do tada nije pobedio. Mnogo su jaki, već sam rekao. Dolaze nam prvo kolo i na sedam minuta pre kraja vode 16 razlike. Mi pravimo seriju 17:0 i branimo poslednji napad. Njihov igrač je promašio šut za 3 poena. Kad je sirena označila kraj i kada smo skapirali šta smo uradili… bilo je zaista ogromno slavlje. Bilo mi je drago i zbog trenera koji je tu osam godina, a nikada ih do tada nije dobio.

Najdraži poen?

Sviđa mi se ovo pitanje (smeh). Jedna utakmica dok sam igrao u Kris krosu. Na četiri sekunde pre kraja smo dobili trojku i otišli u minus od tri poena. U sledećem napadu moj saigrač fauliran za tri poena, pogađa dva bacanja i maši treće, ja hvatam loptu dajem koš pod faulom i posle pogađam i slobodno bacanje za pobedu. Bila nam je jako bitna utakmica tada smo se sa Radničkim borili za prvo mesto.

Sad idemo malo u kontru. Poraz koji ti je najteže pao?

Poraz u polufinalu Konferencije. Imali smo deset viška u drugom poluvremenu, a na kraju izgubili šest-sedam razlike.

Koliko teško preživljavaš poraze?

Dosta teško. Emotivno jako. I ja oba i drugara iz Srbije koja su bila sa mnom u Juti…. nema spavanja, budni do 4 ujutru… gledamo snimak, analiziramo. Ne mogu da budem sam posle poraza, treba mi priča da izbacim sve to iz sebe. Zovem roditelje, sestru, drugare…

Da li je i ostatak ekipe bio tako emotivan s obzirom da vas je bilo iz svih krajeva sveta kako si rekao?

Uh, Litvanac je  karakterno bio jako nezgodan. On je nekoliko puta razmontirao svlačionicu.

Promašaj koji ti je jako teško pao?

Promašaj protiv Istočne Arizone. Jurili smo ih celu utakmicu, stigli na pola koša, imali napad za pobedu. Akcija je bila da napravim blok u leđa za našeg pleja da on reši, međutim oni su nas odbranom naterali da menjamo u hodu akciju. Plej je spustio meni loptu na sekund i po pre kraja i ja sam je, nekako, više iz straha, šutnuo, nisam se namestio lepo. Bila je blizu, ali nije ušla, nažalost. To mi je prvi šut koji sam uzeo, a da je rešavao pitanje pobednika. Nesrećno se završilo i osećaj je bio loš.

Kakav si pred utakmicu?

Imam neku svoju plej listu koju pustim i to mi služi da se opustim i udjem maksimalno spreman.

Da li si sujeveran? Ako odigraš dobro da li se trudiš da ponavljaš to što si radio i pred narednu utakmicu?

Ima toga. Verujem da to mnogi sportisti rade. Možda to ne donosi stvarno sreću, ali se ti osećaš bolje jer dobijaš na samopouzdanju. Ošišao sam se jednom skoro na ćelavo pred utakmicu i stavio traku oko glave i mi smo pobedili. I verovao sam da nam ta traka donosi sreću. Pobedili smo još četiri utakmice posle toga.

Ekipa je imala neki, nazovi timski ritual, da dva puta pred svaku utakmicu izlazi na teren. Prvi put na 45 minuta pre početka utakmice, a onda bi na osam minuta pre početka ušli u svlačionicu gde bi trener održao motivacioni govor i dao polsednje instrukcije pred utakmicu i posle toga bi mi  izašli po drugi put na teren.

Ognjen Pantović danas i Ognjen Pantović pred odlazak u Ameriku.

Završio sam prvi deo školovanja u Juti, i dobio njihovu diplomu. Nije sad to neki veliki uspeh, ali nije ni ništa. Ponosan sam na sebe. Da je neko pre pet godina rekao ovaj dečko će igrati Džunior ligu i živeti u Americi sam dve godine, moji roditelji bi se krstili. (smeh)

p.s. Dan nakon što smo završili i s poslednjom dopunom Ognjen Pantović je proglašen za igrača nedelje Konferencije.

(foto: Printscreen i privatna arhiva Ognjen Pantović)

Čitajte još na Kovinac.com

Leave a Comment