„Živim svoj košarkaški san“, kaže za SportiKO Ognjen Pantović, igrač beloruskog Minska, koji dan posle debija u VTB ligi, jednoj od najjačih koju Evropa ima. Za nešto manje od petnaest minuta provedenih na parketu, naš sugrađanin, ubacio je šest poena uz šest uhvaćenih lopti. Pantoviću su ovo bili ujedno i prvi minuti zvanične košarke posle gotovo godinu dana pauze.
SportiKO: Posle jedanaest meseci si se vratio na parket. Da li i subjektivni osećaj kaže jedanaest meseci ili ti je to izgledalo znatno duže? Od terena su te odvojile povreda i operacije. Ima li pshihičke borbe s obzirom da nije reč, da tako kažem o „regularnim“ povredama, koje traju nedelju ili dve?
Ognjen Pantović: „Odlično pitanje. Od terena su me odvojile povreda i dve operacije. Druga operacija je proizvod loše odradjenog posla iz prve. Kada sam počeo da hodam nakon prve operacije osetio sam čudan pritisak u tom kolenu i nakon magnetne rezonance se utvrdilo da je ostao deo hrskavice, što je značilo – opet pod nož.
Delovalo je kao večnost. S obzirom da mi je ovo prvo iskustvo sa bilo kakvim dužim odsustvom sa terena, prošao sam kroz mnoge stvari koje nisam očekivao, i dobre i loše. Kada je u pitanju operacija, i duže odsustvo sa terena, dešavale su se velike promene u mom telu, ali i u glavi.
Biti prikovan za krevet tri meseca i nemogućstvo korišćenja leve noge je napravilo ogromnu negativnu razliku u mom izgledu, pre svega u volumenu mišića. U prevodu, noga se osušila.“ (smeh)
Iako se zna, kako kaže, šta se dešava u takvim situacijama, priznaje da iz prvog lica nije lako proći (kroz) tako nešto.
„Fizičke promene su bile očekivane, i normalne, ono što je meni bilo najbitnije u tom trenutku jeste da u glavi ostanem isti. Tu je bila najveća borba i mislim da će se većina sportista složiti sa mnom – to je najbitniji segment na kojem treba raditi nakon ovakvih povreda.
Veliki sam srećnik jer sam imao ogromnu podršku porodice, prijatelja, agenta, trenera i svih ostalih ljudi koji su u mom krugu. Znam da su ljudi različiti i stvari koje funkcionišu za mene, ne znači da će funkcionisati i za druge, međutim, siguran sam da postoji univerzalni recept za uspeh, a to je upravo ono što sam pomenuo malopre. Imati prave ljude oko sebe. Siguran sam da ste čuli ovo hiljadu puta, ali jedno je čuti, a sasvim drugo doživeti tako nešto. Uz takvu podršku ništa nije nemoguće, čovek izađe kao pobednik iz mnogo težih situacija nego u toj u kojoj sam ja bio.“
Koliko je teško vratiti se u „mod“ i rutinu koju si imao pre povrede?
„Što se tiče povratka u rutinu, taj početni period je najteži. Meni je najbitnije bilo da se pokrenem opet. Kada sam počeo da treniram sve je bilo lakše. Malo motivacije i mnogo discipline čini čuda. Radio sam u tom periodu sa jednim od najboljih kondicionih trenera u Beogradu – Zlatkom Novkovićem i njegovom ekipom iz Trening Centra (tako se zove teretana) koji ima izuzetno iskustvo iako je relativno mlad trener (rad sa velikim imenima profesionalnog sporta kao što su na prime Ana Ivanović, Dona Vekić i mnogi drugi). Na meni je bilo samo da pratim instrukcije i sve se vremenom vraćalo na svoje mesto.“
Posle Aljaske vratio si se u Srbiju, imao si epizodu u Tamišu i onda je usledio potpis za Minsk? Kako si se našao na radaru beloruske ekipe? Prijaju ti niže temperature, ako je verovati ovome što piše na Vikipediji za Enkoridž i Minsk i januarske proseke? (smeh)
„Epizoda u Tamišu se brzo završila zbog neplanirane druge operacije, sezona je počela a ja nisam bio dostupan tako da je došlo do sporazumnog raskida.
Ponuda Minska je bila – grom iz vedra neba. Tu zasluge idu mom agentu Branku Mirkoviću koji je imao zavidnu košarkašku karijeru, Hall of Fame VTB lige to i potvrđuje. Kada me je kontaktirao, još dok sam bio na Aljasci, trebao mi je jedan razgovor sa njim da bih skapirao da je on prava opcija za mene. Odličan igrač, odličan agent ali i dobar čovek što mi je bilo i najbitnije. Nisam imao nikakve sumnje i to se trenutno isplaćuje. Sećam se, završavao sam jutarnji trening kada mi je poslao poruku da se Minsk interesuje, usledilo je tri dana nespavanja.“ (smeh)
Sve se brzo izdogađalo, od prvog poziva do ponude razlika je svega nekoliko dana. Ponuda je naravno prošla bez razmišljanja, igrati takvu ligu protiv takvih igrača za moju prvu profesionalnu košarkašku sezonu je ostvarenje sna.
Što se tiče sredine i hladnijeg vremena, uvek mi je prijalo hladnije nego toplije vreme (smeh). Naravno, to je samo slučajnost, tako se poklopilo. Pri odabiru svojih destinacija što se tiče karijere, uvek i jedino gledam faktore koje će uticati samo na to, na karijeru. Da li je plus ili minus pedeset, Antarktik ili Sahara, meni je nebitno, čovek se brzo navikne, bitno je to da sam na pravom mestu sto se košarke tiče i za sada mislim da je to najbolji pristup sto se mene tiče jer je izuzetno produktivan u poslednjih nekoliko godina.“
VTB liga je jedna od najjačih u Evropi. Osmostruki šampion Evrope CSKA je jedan od učesnika. Tu su i ekipe sa evroligaškim iskustvom u svojim „si-vi“-jima: Uniks, Zenit, Lokomotiva Kuban… CSKA si propustio zbog povrede, na debiju protiv Astane (1. februara) si imao 6 poena i 6 skokova za 13 minuta. „Upisao“ si se kucanjem iz kontre. Kakve su prve impresije?
„Prva impresija je šok, u svakom mogućem smislu te reči. Znao sam da kvalitet igrača i same igre je na vrhunskom nivou, medjutim nakon moje prve utakmice sam skapirao da je ovo najveći nivo košarke u mojoj karijeri do sada, što i nije čudno. Igrati pet godina protiv mladih talentovanih igrača u Americi i zatim doći u sredinu koja se sastoji iz talenta, veličine i iskustva je najbolji mogući korak za mene. Osećam da je došao u pravom trenutku. Naravno, još uvek mi se telo navikava na ovaj ritam, odradio sam samo pet punih treninga sa kontaktom pre svoje prve utakmice (nakon 11 meseci pauze) i trener me je odmah bacio u vatru.
Mislim da sam se dobro snašao, s obzirom da sam promenio zemlju, ligu, košarkaska pravila a takođe i poziciju (sa centra sam prešao na četvorku). Imali smo zgusnut raspored od pet utakmica u 14 dana i moje telo to definitivno oseća, ali mi je drago da sam dobio trenerovo poverenje i da sam uspeo da dodjem do startne petorke. Jedno je sigurno, imam još mnogo da učim i još više prostora da napredujem i to me zaista raduje. Još uvek je period privikavanja, treba vremena vratiti se na staro i ući u košarkaški ritam, na meni je da budem maksimalno fokusiran, posvećen i disciplinovan, sve ostalo će doći samo od sebe.
Što se tiče samog iskustva igranja ove lige, bukvalno živim svoj san. Protiv Parme u gostima se taj san i ostvario, gde sam igrao utakmicu pred 7-8 hiljada ljudi i u fantastičnoj atmosferi. Kao vatreni navijač Crvene Zvezde, uvek sam zamišljao sebe na parketu Pionira, pred svom tom publikom i tom vatrenom atmosferom. Iako se ništa ne može meriti sa našim navijačima, mogu reći da je ovo bilo zaista približno. Kada se tako nešto dogodi, odmah mi se vrati film na periode kada nije bilo najbolje, na period iz povrede, i govorim sebi kako svaki taj loš trenutak, svaki taj sekund bio vredan svega ovoga. Vredan i naporan trud se ne isplaćuje uvek u istom trenutku kada je i uložen, zato mi je toliko bitna disciplina, da nastavim da radim naporno jer na kraju ipak dođe na naplatu i meni je zaista drago što je to slučaj kod mene trenutno.“
U domaćem prvenstvu ekipa dominira od 2008. godine. Nanizala je 14 titula. U prvenstvo se uključujute od plej-ofa?
„Tako je. Sistem je sličan kao i u Srbiji i regionu, igra se VTB (ABA) liga i kada se završi, onda se ulazi u plejof Beloruske lige (KLS kod nas). Pritisak u domaćoj ligi je veliki, jedina opcija je osvajanje trofeja tako da će to biti jedno izuzetno iskustvo. Jedva čekam, pomisao da osvojim trofej u prvoj sezoni je izuzetna motivacija.“
Koliko ti je Jovan Šljivančanin pomogao da se privikneš? Uz (vas) dva Srbina tu je još i nekoliko Amerikanaca, ostatak ekipe su domaći igrači.
„Uvek znači imati nekog svog pored sebe. Joca i ja dosta vremena provodimo zajedno van terena, takvo iskustvo sam imao i u Americi gde sam više sezona imao Srbe pored sebe. Značimo dosta jedno drugome i mnogo je lakše na taj način. Opet, iskustvo igranja u Americi dosta olakšava socijalizovanje sa Amerikancima tako da ni tu nema problema. Sto se tiče Belorusije i njihovih igrača, većina su introvertni u početku ali čim ih malo bolje upoznaš, odmah se primećuje razlika.“
Šta je ono što te je ostavilo najveći utisak na tebe u VTB ligi?
„Sve. (smeh) Imam sve moguće uslove koje jedan profesionalni sportista može da poželi. Na ovom nivou klubovi čine sve sto mogu da se igrači jedino brinu oko košarke i ni oko čega drugog. I to im zaista polazi za rukom, izuzetan sam srećnik jer mogu samo na košarku da se fokusiram. Tu se potencira najveći napredak i ispunjavanje svog potencijala. Najbitnije je da nema više domaćeg zadatka i testova. (smeh) Aludiram na koledž naravno.
Što se košarke tiče, kao sto sam rekao, živim svoj san. Pre par dana sam igrao protiv KC Riversa, bivšeg igrača Reala i Zvezde i to je bilo zaista neverovatno iskustvo. Pre nekoliko godina sam ga bodrio na tribini i navijao za njega, sada sa njim oči u oči na terenu. Neverovatno zaista.
Iako je on daleko od svoje najbolje forme, još uvek beleži odlične brojke u ovoj ligi što definitivno znači da je još uvek odličan igrač. Tokom jednog napada na utakmici, došlo je do preuzimanja gde sam ja ostao da čuvam Riversa na trojci. Odigrao sam odličnu odbranu i na kraju mu dobro zasmetao pri šutu za tri poena – promašio je. Ta sitacija i snimak je nešto što ću pokazivati i prepričavati unucima.“ (smeh)
foto: privatna arhiva Ognjen Pantović
