Poštovani druže Tito,
Radni ljudi i građani opština Smederevo i Kovin slave danas još jednu veliku radnu pobedu. Uz pomoć šire društvene zajednice izgradili smo i puštamo u saobraćaj najduži most preko Dunava od izvora do Bugarske… Prilikom Tvoje posete našem kraju dali smo ti reč da ćemo izgraditi most preko Dunava. I sada Te sa ponosom obaveštavamo da smo u obećanom roku tu reč održali.
u potpisu: učesnici proslave otvaranja mosta na Dunavu između Smedereva i Kovina na sastavljenim obalama Dunava 25. novembra 1976.
Drug Tito odavno nije živ, sa svojih „rečnih“ 1.231 metara (ili 1.424,40 metara mereno od osovina obalskih stubova), most između Kovina i Smedereva više nije najduži na putu do Bugarske (ali je i dalje jedini nizvodno od Beograda), a ovog 25. novembra puni godina koliko, otprilike, ima i prosečnan stanovnik Srbije – četrdeset i jednu.
U rad je pušten četiri dana pre roka, tada najvećeg državnog praznika Dana republike. Otvorio ga je predsednik Izvršnog veća Srbije Dušan Čkrebić (uz druge visoke zvanice) i tako ostvaio viševekovni san vojski i naroda s obe strane obale.
A istorija mosta tekla je, otprilike, ovako.
Prvo premošćavanje Dunava, jedno vreme krajnje granice rimskog carstva, desilo se još 103. godine u vreme imperatora Trajana između Kladova i Turn Severina, ali se vekovima kasnije, mesto gde je danas „naš“ most, pokazalo ko najpodesnije za spajanje obala. U istorijskim spisima zabeleženi su podaci da su sve vojske i paravojske (od rimske do austrougarske) najlakše i najčešće „preveslavale“ dunavske talase upravo između Smedereva i Kovina.
Početkom 18. veka Austrija je vladala severnim delovima Srbije i u cilju što boljeg razvoja trgovine sagradila je pontonski most na ovom mestu. S trgovinom je procvetao i šverc koji je štetio državnu kasu pa su austrijske vlasti odlučile da most sruše (pred kraj vladavine).
Ideja, međutim, nije zamirala.
LA MANŠ KOD GODOMINA
Želja za spajanjem bila je prisutna kod svih generacija s obe strane Dunava. Postojali su veliki izgledi da će do toga doći još na prelazu iz 19. u 20. vek. Naime, 8. decembra 1892. godine otvorena je železnička pruga Vršac-Kovin, a banatska varošica dobila je pored glavne, i železničku stanicu „Kovin-Dunav“. Projekat je predviđao, dalje, i železnički most kojim bi voz stizao i u Smederevo. Ali, samo projekat i želje nisu bile dovoljne da se premosti Dunav, pa je 1. septembra 1894. godine ukinuta železnička stanica na kovinskoj obali.
U jesen 1902. godine delegacija smedervskih privrednika otputovala je u Kovin na pregovore o izgradnji mosta, a sve planove prekinuo je Veliki rat 1914. do 1918. Samo tri godine po okončanju rata izaslanici Kovina i Smedereva se opet sreću i osnivaju Agitacioni odbor (za izgradnju mosta). Postavljeni su i kesoni u cilju ispitivanja dunavskog dna, ali para za tako skup poduhvat nije bilo. U međuvremenu, državna sekcija preložila je spajanje Beograda s Banatom kod Karaburme (današnji Pančevački most koji je pušten u rad 11. novembra 1935.).
Iz ovog perioda datira neobična (i neproverena) priča o Smederevcu Miloradu Mići Đoriću koji se školovao u Parizu i tamo video tunel prokopan ispod Sene koji je na najbezbedniji način povezivao dve strane obale. Isti idejni projekat napravio je, kažu, i ovde, ali je sve ostalo na projektu. I ideji. Naravno da to tada nije bilo ostvarivo, između ostalog, i zbog velikih ulaganja.
Između dva rata veza između Smedereva i Kovina održavana je brodićem Kovinka koji je bio vlasništvo Ludviga Englera, direktora ovdašnje banke i člana Agitacionog odbora. Saobraćaj je bio moguć samo do pojave jakih košava i zimskih mrazeva, kad je život na obalama reke zamirao. A žitelji dva grada, udaljena vazdušnom linijom ni sedam kilometara, morali su da putuju preko Pančeva i Beograda.
Posle Drugog svetskog rata vlast je bila zauzeta obnovom razrušene zemlje, a ideja o mostu ostala je da tinja. Saobraćaj između, danas bratskih opština, odvijao se skelom i po prometu, ta skela bila je treća na Dunavu. Stvar se pomerila 1968. kad je na inicijativu predsednika SO Smederevo Milutina Mike Cvetkovića održan sastanak sa predsednikom SO Kovin Životom Antonijevićem i njegovim saradnicima. Idejno rešenje je, između ostalog, kao adut, sadržalo i tvrdnju da bi se podizanjem mosta na ovom mestu rasteretio sve gušći tranzitni saobraćaj preko Beograda. Upućeno je pismo Vladi koja je dala zeleno svetlo, a osnovan je Međuopštinski fond za izgradnju mosta koji je počeo da prikuplja novac.
Glavni posao je poveren Mostogradnji, most je projektovao diplomirani građevinski inženjer Branimir Tripalo, a u posao su, pored Mostogradnje, uključeni i Srbija-put, PP Beograd, Vojvodina-put i druga preduzeća.
Po predračunu iz 1972. godine, čitav posao trebalo je da košta nešto manje od 150 miliona dinara, ali se račun, na kraju, popeo na 344 miliona tadašnjih dinara. Novac je obezbeđen iz nekoliko izvora: budžeta Srbije, ustupljenog poreza na promet benzina i nafte, kreditom Jugoslovenske investicione banke, novcem Pokrajinske investicione zajednica za puteve, učešćem opština Smederevo i Kovin (i još nekih komuna s banatske strane) i drugih izvora.
Na kredit je kupljena i čelična konstrukcija od mađarske firme Ganc Mavag.
Početak radova bio je predviđen za 13. oktobar 1973. a završetak 29. novembra 1976.
U most je ugrađeno 5.200 tona čeličnih konstrukcija, 350.000 zavrtnja, preko 12 hiljada kubnih metara betona, 1030 tona armature, 31 tona žice za prednaprezanje i tako dalje.
NATO, GOŠA, MRKA I PAORI
Onom otvaranje u poznu jesen 1976. prisustvovali su i Milutin Mika Cvetković i Radmilo Buha, predsednici opština Smederevo i Kovin. Sjatilo se, kažu tadašnje novine, desetak hiljada duša s obe strane obale. Narod je pozivan proglasom, dovožen organizovano, ali su mnogi išli svojevoljno o svom trošku. Most je pušten u saobraćaj u 11 sati pre podne.
To, međutim (i nažalost), nije bio poslednje masovno okupljanje na njemu.
Aprila 1999. u sred NATO agresije most su, igrom i pesmom, „branili“ žitelji oba grada. Opet predvođeni predsednicima (bratskih) opština Bojanom Ilićem i Trandafirom Jenčom. Naravno da ga nisu odbranili. Kao strateški važan objekat pogođen je u 15.aprila iste godine oko 22:58 sa dva projektila velike razorne moći. Deo konstrukcije zaronio je u dunavski mulj, a narod je opet morao skelom.
Radove na popravci je izvela Goša iz Smederevske Palanke, a most je ponovo otvorio (drugog kalendarskog dana zime, 23. decembra 1999.) predsednik republičke Vlade i predsednik UO Direkcije za obnovu zemlje (od bombardovanja) Mirko Marjanović.
Dan kasnije, most su blokirali nezadovoljni radnici Goše kojima nisu isplaćene obećane premije. Po starom dobrom maniru srpskog novinarstva, vest se provukla tek u pojedinim lokalnim novinama. Slučaj (ili „slučaj“) je udesio da je direktor one Direkcije Milutin Mrkonjić baš tog dana uplatio premije na račun Goše, pa je blokada potrajala samo jedan dan.
U znak sećanja na ovo rušenje postavljena je spomen ploča sa smederevse strane koju više niko i ne obilazi, a lopovi su odavno odlepili jedan bakarni deo (od ukupno tri).
Deceniju (i malo više) potom, most će zabeležiti još jedno masovno okupljanje – sada, blokadu od strane nezadovoljnih poljoprivrednika koji su zaustavili saobraćaj teškim mašinama.
Pre i posle ovih (ne)planiranih otvaranja i zatvaranja, uglavnom služi svojoj nameni – povezuje oko 700 hiljada stanovnika s obe strane Dunava.
I ne samo njih.
Most između Kovina i Smedereva bio je osmi po redu u tadašnjoj ( a i sadašnjoj ) državi. Danas ih je 11 (8 drumskih, 1 železnički i 2 kombinovana).
Ni danas nema zvanično ime. Za Kovince je oduvek bio i biće „smederevski“, a za Smederevce – kovinski (most).
Svaki peti most na Dunavu je u Srbiji
Precizan spisak mostova na Dunavu, od izvora u Nemačkoj, pa do ušća u Crno more u Rumuniji, dosta je opširan, jer su do sada izgarađena ukupno 52 mosta. Pored pravih, obuhvaćene su i hidrocentrale, od kojih tek neke služe i za javni saobraćaj (najčešće ih, samo u toku dana, koriste biciklisti i pešaci).
(izvori: Knjiga „Most na Dunavu Smederevo-Kovin 1976, dr Leontija Pavlovića, Kovinske novine, Moj Kovin i sdcafe.rs)
