“Nema predaje, nema kukanja, jer ima ljudi koji su i u goroj situaciji od mene”, kaže Lana Bulatović, dok razgovaramo preko telefona, u danu pauze između dva kada odlazi u Pančevo, na dijalizu.
Tekst koji sledi je priča devojke pred kojom je bio život onakav o kakvom svi maštamo. A onda se jednog jutra, probudila slepa. Šest godina kasnije, naša mlada sugrađanka Lana Bulatović, vodi svoju najvažniju životnu bitku. Neophodna joj je hitna transplatacija pankreasa i bubrega, koja mora biti obavljena u inostranstvu. Lana ima 19 dijagonoza, ne vidi, a, (zbog zdravstvenog stanja) ne sme da pije vodu, jede voće, povrće, meso, mlečne proizvode i mnogo toga – zahvalna je svim ljudima velikog srca koji su se uključili u akciju prikupljanja sredstava za njeno lečenje.
“Kad vidim svu tu ljubav koja se ovih nedelja širi, koliko se ljudi aktiviralo, koliko njih mari, primećuje, zna da imaš problem i spremno je da pomogne – to daje snagu. Psiha mnogo utiče na zdravlje. Kad vidim da je ljudima stalo, onda i meni bude bolje, želim da odem na tu dijalizu, preguram je i preživim. Meni je drago što sam ja u centru toga, i počastvovana sam što sam povod, ali nisam u toj priči bitna ja, imenom i prezimenom, već ti ljudi koji žele da pomognu, bilo kome, jer sutra vama može da se desi nešto, ili nekome iz vaše porodice, kaže, naša sagovornica, naizgled krhka devojka, a ogromnog srca i još veće snage.
Lani je 2000. godine dijagnostikovan nestabilni dijabetes, a šest godina kasnije stanje se pogoršalo. Kao neurološka posledica dijabetesa javlja se polineuropatija, uz veoma jake bolove i hipertenziju, pa već s 15 godina počinje da pije lekove za pritisak.
“Jedno jutro sam se probudila slepa”, priseća se 2014. godine, kada su, kako kaže, počeli ozbiljni zdravstveni problemi.
Neuromilitis i upala kičmene moždine zahtevali su veoma ozbiljne terapije, tako da 2017. godine Lani stradaju bubrezi.
“Pulsna terapija kortikosteroidima, citostatici, izmena plazme… Sve to je dovelo do toga da meni nešto počne da se dešava sa bubrezima. U januaru 2019. godine, naglo mi skače kreatinin i bubrezi otkazuju. Hitno sam primljena u bolnicu. Ugradili su mi jedan kateter, a ubrzo potom i drugi.
Mlada Kovinka kaže da joj je jedno vreme bilo bolje, ali “ta priča sa očima se nastavlja, nekim neophodnim operacijama u klinici Miloš. Vitrektomija na desnom oku i Ahmetove valvule na oba oka”. To je, kako kaže, bilo neophodno zbog neizdrživih bolova jer se u očima nakupljala voda, a imala je i obilna krvarenja. “Na levom oku krvarenje nije sanirano, pa se to i vidi fizički, dok su desno doktori uspeli da spasu.”
Ubrzo nakon toga porodica Bulatović je kontaktirala Fondaciju Šapić, jer su operacije, koje se u našoj državi ne radi, već samo u privatnim stranim klinikama, veoma skupe.
“Osećaš neku sramotu. Znaš da nisi ništa kriv, da nisi ništa zgrešio, ali ti je nekako bezveze. Nije prijatno. Kao da prosiš. Zato smo mi u tu priču ušli veoma skromno, da tako kažem… i nismo hteli da “gasiramo” ljude. Sami smo se finansijski borili neko vreme, koliko smo mogli. Malo ljudi je i znalo kroz šta je prolazim, ali, eto, kažem, ovo je sada poslednje što možemo da pokušamo, pa kako Bog da.
Transplatacija bubrega se radi u Srbiji, ali je malo donora, dugo se čeka na listi, dok je pankreas moguće ‘rešiti’ samo van naše države, tako da smo bili prinuđeni da pomoć potražimo u inostranstvu.”
Lana tri puta nedeljno odlazi na dijalize u Pančevo. Za neupućene, ta intervencija je jedan od načina da se produži život ljudima kojima ne rade bubrezi (koji čiste organizam od svih štetnih materija). To je, prema rečima naše sagovornice jedan “vrlo nezgodan proces”, kada je reč o hemodijalizi koja se radi putem krvnih sudova. Napravi se fistula na ruci. To znači da mora da se uradi operacija, da se prespoje vena i arterija.
“U ruci imam fistulu koja non-stop zuji, vibrira i pulsira i to znači da ona radi, da krv teče. Na toj ruci ne smem da spavam, ne smem da se naslanjam na nju, niti da nosim nešto teško u njoj.
Kada idem na dijalizu, sanitet dolazi u 6 ujutru po mene. Tamo sve vreme ležim, ne smem da pomeram ruku, dok mi na drugoj ruci mere pritisak. Taj proces nije prijatan. Osećate da vas bodu dve velike igle, koje vam u ruci stoje četiri sata. Meni je ruka plava konstantno i ne može da se oporavi od stalnih uboda u isto mesto. Krv se izvlači, prečišćava, pa se iz aparata vraća nazad u organizam. Prečišćava se ono što nisu uradili bubrezi u prethodnih 24, odnosno 48 sati.
Srce vam pumpa kao da vozite bicikl neprestano pet sati. To je kao trening visokog inteziteta, tako da može doći i do srčanog udara. Uz to pada i pritisak, a meni obavezno padne na 70 sa 50, onda ubacuju molekularne soli, što je takođe neprijatan osećaj. Imate grčeve u nogama, stomaku, sve vas steže, kao da vas stiskaju. Daju čak i trodon i ketonal. Nije nimalo prijatno, niti lako, ali ajde, nekako se izdrži.
Onda opet putovanje od dijalize do kuće, koje je meni možda i teže od same dijalize. Sa niskim pritiskom treba otići do saniteta. Mene vodi vozač, jer ne vidim. Iz Pančeva, preko Dolova, Deliblata i Mramorka putujem do Kovina i tek oko dva, pola tri dođem kući. Pritom ceo dan nisam jela, vodu nisam pila, vruće je, teško je. Posle nisam ni za šta.
Veliki je problem što ti znaš da ti je svaka dijaliza možda zadnja, jer ne znaš da li će srce da ti stane tog trenutka, da li će toliko da ti padne pritisak da neće moći da te povrate. Ne znaš da li će ti pući vena, da li te čeka nova operacija fistule. A ako imaš dve rađene, imaš mogućnost za još jednu, a ne znaš koliko će ti ta treća trajati jer može da stane u svakom momentu. Mnogo je nepoznanica..
Sve je to veoma teško, ne samo za mene, već za čitavu porodicu, koja zbog mene menja svoje navike. Zbog mene se u našem domu više ne pravi nedeljni ručak, jer ne smem supu, a mi smo navikli onako sve po redu, banatski i onda da ja to ne bi tako emotivno shvatala, onda se oni žrtvuju. Kao i kada se vratim sa dijalize pa sam umorna i spavam mi se, pa svi idu na vrhovima pristiju, da me ne probude.
Ranije nisam znala šta znači biti žedan. Dešavalo mi se da budem gladna, ne stignem od obaveza ili zaboravim da jedem, a sada kada sam stalno žedna imam neku potpuno novu dimenziju života, misliš da ne možeš da izdržiš, misliš da ćeš da se onesvestiš. Mene kosnstantno boli glava, stalno mi se vrti, ali onda na kraju shvatiš, da možeš i bez te vode. Mislim.. nije problem izguraćeš, jer ako znam da postoji velika šansa za normalan život, onda znam da moram da se borim za to.
Bubreg bi rešio sve ove probleme. Ta operacija se, sada, tako da kažem, radi rutinski. Naravno, postoji rizik, da se razumemo, operacija je ozbijna i traje 6-7 sati, ali kad pogledam kakav mi je rizik svaki odlazak na dijalizu, onda ja gotovo da nemam šta da izgubim.
Uz nekoliko humanitarnih akcija koje su trenutno u toku u našem gradu, Lani Bulatović možemo pomoći slanjem sms poruka – broja 645 na 3030.
“Apelujem na ljude da se niko ne žrtvuje zbog mene, jer mi je zaista neprijatno. Da to ne čine mimo svojih mogućnosti. Ko može neka pusti jednu poruku u mesec dana, to je 200 dinara, jedna kafa, pakla cigara, piće, sladoled… Znam da se teško živi i da ljudi jedva sastavljaju kraj sa krajem.
Ako iko u sebi može da pronađe tu iskru dobrote, saosećanja, empatije, da može da se postavi na moje mesto ili mesto moje majke koja sve to gleda, koja mi je četiri puta dnevno radila stomačnu dijalizu kada je to krenulo.. Eto, ako može – jedna poruka mesečno. Možda će neko moći i svake nedelje ili svakog dana. Možda će neko moći i da uplati, možda neko ima te mogućnosti. Iskreno se nadam da može, da ima takvih ljudi i da će ovo doći do njih.
Mislim da ne tražim mnogo i to nije stvar novca, koliko je stvar principa. Smatram da su hrišćanski. E sad, ko ne veruje, neka izvini, ali, ipak, mislim da ima veze sa tim, jer ako nije tako onda sve ovo nema smisla. Onda ne znam zašto se borim, ako nema te dobrote i ljubavi u ljudima, ako ljudi ne veruju i ako se ne nadaju. Onda bolje da sve i prekinem… Poenta priče je da svako od ljudi, koji čuju, vide, saznaju – mogu da kažu: hvala ti Bože što sam ja zdrav, hvala ti što su moji zdravi, a hajde sada da pomognem, ako mogu i koliko mogu.”
Lana kaže da je oduševljena reakcijom ljudi.
“Počastvovana sam zaista. Sutra sa ponosom mogu da izađem na ulicu i da znam da sam deo ovog društva, da me nisu isključili, izbrisali i zaboravili da postojim. I da budem bezbrižna, ako se nekom drugom desi nešto slično da znam da će i njemu da pomognu. I ja u takvom svetu želim da živim. I za to se vredi boriti.
Niko nije dužan zbog kao mene same da vodi brigu o meni zato što meni treba pomoć, ali jeste kao čovek, ako već pripadaš ovom svetu dužan si da ti je stalo do drugih ljudi. Zato što je to osnovni princip i osnovna etika koju moramo da živimo o. Zato sam baš srećna! Jeste povod teška i ružna stvar, ali ovo nosi i puno nekih lepih emocija i puno radosti, puno optimizma. Vidim kako to ljudi prihvataju srčano. I to je meni jako važno. Vidim kako se oni bore kao da je njihov život u pitanju!
Puno ljudi mi piše i to mi puno znači. Drago mi je da me ljudi nisu zaboravili, pogotovu prijatelji iz detinjstva. Dosta mi se ljudi javilo, kažu, nisu znali. Ja sam se povukla, nisam htela zbog bolesti da opterećujem druge. Jednostavno takvog sam karaktera i tako sam odlučila, ali mi je drago sada kada mi se javljaju i kada vidim da je bez ikakvog foliranja njima stalo. I vidi se da žele da preduzmu nešto, žele da pomognu.
Ne bih volela da se nešto pogrešno tumači, znam da ljudi iz najbolje namere postavljaju neka pitanja, koja meni možda ni ne prijaju. Ali, eto, sada imam i potrebu da kažem svoju stranu priče. Bitno mi je da ljudi znaju koliko sam im zahvalna, pogotovu svoj toj deci koja su se priključila, koju ja inače ne znam, niti njihove roditelje, znači da je to sa krajnje iskrenim motivima. Bez očekivanja da im se odužim. E, to je pravo činjenje! Čine to zato što znaju da je ispravno. I zato je meni u tom sreća veća. Zato što znam da sam deo nečega što je lepo i što je dobro i što je to neko radio svojom voljom.”
Jedna od prvih humanitarna akcija koja je organizovana za Lanu u našem gradu bila je krajem prošle godine. Javni čas sporta u Hali osnovne škole Đura Jakšić okupio je veliki broj klubova i sportista naše opštine, koji su zajednički, uz publiku, prikupili novčana sredstava.
“Da, prvi su krenuli sportisti, propagirali smo nešto zdravo i lepo. Onda je krenula Gordana sa ovom divnom akcijom prodaje knjiga. Opet širimo neke lepe vrednosti. Inače sam veliki ljubitelj knjiga. Onda su se priključili divni umetnici, pa pozorište, vrtić, Centar za kulturu.
Bitno mi je da me i državne instutucije podržavaju, to znači da smo na dobrom putu i da nije sramota to što radimo. Jednostavno došli smo u tu situaciju i to je to.
Nemam ništa protiv niti jedne akcije, dok god je dostojanstveno, šire se i promovišu lepe društvene vrednosti – umetnost, sport, kultura…
Ja u toj celoj priči, jesam bitna, jer se radi o mom ozdravljenju, ali ne mislim da sam u njenom centru.
Nažalost, većinu ljudi koji se angažuju, ne znam. Trudim se da se svima zahvalim na svojoj fejsbuk stranici i uvek mi je žao kada nekog zaboravim jer se osećam kao da im nešto dugujem, da im eto, kažem bar to hvala, koje nije radi reda, nego je zaista iskreno! Ne znam kakav će biti ishod, ali eto, meni jedino ostaje da se nadam.
Trebaće nam vremena. Zato kažem, trebaće mi pomoć svih ljudi. Ne samo ljudi ovog grada, treba mi pomoć firmi, državnih institucija, ne zato što se radi o meni, ne zbog mene lično, ili zato što znaju moju majku, nego zato što je to ispravno. Bilo kome da treba pomoć, treba pomoći, a možda je u ovom momentu potrebna još nekome.”
Malopre si pomenula Fejsbuk. Da objasnimo…
“Da, da, da… to je jako bitno. Ima nepoverljivih ljudi, pitaju – kako to ne vidim, a pišem na fejsbuku… Dakle, uz softversko rešenje ja najnormalnije funkcionišem. To je čitač ekrana i on meni govori, samo ime kaže, sve što se nalazi na ekranu, a ja prstima, putem dodira upravljam (prevlačenjem prstiju ili tapkanjem). To su funkcije koje naučiš. Kao i na kompjuteru, poput prečica za Vindouvs na tastaturi.
E, tako se ja dopisujem sa ljudima na fejsbuku i preko mesindžera. Pišem kako se osećam, iskazujem sreću i zahvalnost. To mi je jako bitno, da ljudi znaju koliko osećam divne emocije i da su oni razlog zašto želim da živim u ovom svetu i da se borim. Meni sve ovo ne bi imalo poentu bez njih kao takvih – dobrih. Da znaš da će sutra neko da te uzme za ruku i povede preko ulice, da ćeš moći da staneš sa nekim i lepo popričaš.
Morala da kačim uverenje da sam slepa na fejsbuku da ljudi to vide i uvere se, da zaista imam potpuni gubitak na oba oka, ne vidim ni svetlo. Ne snalazim se jedino na otvorenom prostoru. U zatvorenom da – tako što napipavam. Umem da se snađem oko lekova, sve na dodir. Eto, hvala Bogu na tom softveru i napretku koji smo uspeli da doživimo. Sasvim bih normalno mogla da funkcionišem slepa, uz bubrege i pankreas, ali bez njih to je već druga priča.
Susreće se s mnogo odricanja, fizičkog i emotivnog, kaže naša sagovornica, a nekada, priznaje dođe i do prezasićenja od svega.
“Dođe mi tako, popila bih vodu, pojela bih lubenicu, pa mirišem, pa razmišljam…. I onda, setim se svih tih ljudi koji mi pomažu… trgnem se pa kažem sebi: nije fer ni prema njima, jer toliko se bore za mene, a sad ću ja da dignem ruke od svega.
Priču koja je pokrenula grad, početkom avgusta, inicirala je Gordana Tomašević, vlasnica knjižare Prodavnica snova.
“Prvo moram da kažem da ja Gogu ne poznajem. Mene je toliko oduševila da ja ne znam koji epitet da upotrebim i opišem taj osećaj prema njoj. Neko ko te ne zna, bukvalno ti spašava život. I lekari ti spašavaju život, da se razumemo, ali oni su se školovali za to, odlučili. Ovo je žena sa toliko dobrote, i toliko ljubavi… Neko ko te ne zna, a toliko zdušno želi da ti pomogne.
I još knjige. A ja ceo život čitam. Sada u drugačijem formatu (audio), zapravo slušam knjige. I nekako me te knjige prate kroz ceo život.
Moja priča sa ‘Prodavnicom snova’ počinje znatno ranije, kada sam prvi put primljena na nefrologiju. Mami sam rekla da za jednog mog prijatelja kupi knjigu, moju omiljenu – Malog princa. Volim da poklanjam knjige. A sve to se dešava dok čekam da mi ugrade kateter. Ne znam gde ću i šta ću sa sobom. Svakakve stvari ti padaju na pamet. Mama kupuje knjigu u Prodavnici snova. A knjiga sticajem okolnosti nikada nije stigla do osobe kojoj je bila namenjena već je ostala kod mene u mom ormanu. I kada me Gordana kontaktirala u vezi akcije, da vidi šta ja kažem i da li se slažem, ja sam se prvo setila te knjige. Nešto te spoji sa nekim ljudima. Verujem da postoji neka energija, verujem u Boga, i da nas je nešto povezalo.
I ja sam se toliko vezala za tu knjigu koja je sve vreme bila uz mene u bolnici, iako nisam mogla da je čitam, ali nekako se vežeš za taj predmet jer ti pruža sigurnost. I kao da je osoba kod koje je bila ta knjiga (Goga) zapravo sve vreme bila uz mene. I verujem da me je ta energija sa mesta odakle je došla knjiga, sačuvala u tom trenutku i pokazala da je Gordana jedna divna i humana osoba. Kao da se to prenelo na tu knjigu i sačuvalo me u tom momentu.
A zaista je bilo teško. To je momenat kada sam imala 27 godina i kada krećem na dijalizu, kada mi se menja ceo život. A pre toga sam sa momkom planirala porodicu, maštala, sanjala…. I onda kad pomisliš da je kraj, da nema dalje, u tu knjigu su se skupili svi moji snovi i nadanja. Neka energija jeste postojala. I to je ono što ne mogu da objasnim ljudima. Ne mogu da opišem rečima i mnogima je neverovatno.
Veoma mi je drago što sam ja povod da ljudi u sebi probude to nešto dobro. Jedna poruka meni znači sve u ovom trenutku. Jer jedna po jedna biće sto jedna, biće hiljadu jedna, biće milion i uspećemo!
Imam potrebu da se zahvaljujem ljudima da bi oni ostali takvi kavi jesu. Moramo jedni druge da čuvamo, a ja želim da živim u takvom svetu. I ta deca koja se tako vaspitavaju da budu humana, koja su se odrekla svog džeparca ili sladoleda, prosto nemam reči da opišem to. Mislim to su akcije u kojima bih i ja učestvovala. Zahvalnost je mala reč, a meni svaka ta poruka može da spasi život. Zaista verujem u to, da će sve dobro da se završi, zbog svih ljudi koji su to zdušno primili jer to onda nije samo moja pobeda, već pobeda svakog pojedinca.
Goca je pokrenula i druge ljude, ona je bila okidač, i imam veliku želju da je upoznam, a onda i svu tu decu koja su pomagala, pa petogodišnju Asiju koja je donela dva crteža da se prodaju na Art štandu, što me je jako dirnulo. Ne znam ni šta bih rekla pri upoznavanju, kako bih reagovala, ne znam, zapravo, ni šta se od mene očekuje”, završava svoju “ispovest” za “Kovinac” naša mlada sugrađanka Lana Bulatović, zbog koje je grad na Dunavu “ustao na noge” i živi za trenutak kada će posvedočiti pozitivnom ishodu njenog lečenja. On i dalje zavisi od ljudi velikog srca, koji su spremni da pomognu u prikupljanju novca za neophodne operacije koje su jedini spas za devojku koja samo mašta o životu koji je svakodnevica njenih vršnjaka. Takav život za nju je i dalje dalek, ali je to ne sprečava da u njega nepokolebljivo veruje.
