Biblioteka Vuk Karadžić nastavila je sa praksom predstavljanja dobitnika NIN-ove nagrade kovinskoj publici. Tako je u sredu 30. maja u bašti biblioteke zainteresovanima predstavljena „Luzitanija“ Dejana Atanackovića, knjiga koja je u 2017. osvojila najprestižniju književnu nagradu u Srbiji (nekada i bivšoj Jugoslaviji).
Atanacković, kome je ovo prvi roman, predaje više predmeta iz oblasti vizuelne umetnosti i kulture na univerzitetskim programima u Firenci i Sijeni. Poslednjih godina vodi radionice zasnovane na dijalogu i saradnji studenata i psihijatrijskih pacijenata.Kako i sam priznaje, te radionice i iskustvo koje je stekao u radu sa pacijentima i studentima pretočio je u priču i profilisao kroz likove u svom romanu.
Kao vizuelni umetnik , od devedesetih realizuje samostalne izložbe i kustoske projekte.Pojedini Atanackovićevi radovi deo su muzejskih i privatnih kolekcija.
„U samom romanu pripoveda se fantazmagorijsko-alegorijska povest iz vremena Prvog svetskog rata, viđenog iz višestruko pomerene, višeslojne, perspektive. Ukrštajući erudiciju i snažnu imaginaciju Atanacković stvara kompleksnu sliku sveta, u kojoj se ludilo doživljava kao ostrvo razuma u sveopštoj sumanutosti ratne stvarnosti. Delom oslonjen na tradiciju fantastičnog realizma, delom nastajući na transponovanju i očuđenju dokumentarne građe, a delom na saznanjima iz prirodnih nauka i psihologije, roman „Luzitanija” sklopljen je od niza dinamičnih, vizuelno i retorički upečatljivih poglavlja“ stav je žirija koji je dodelio ovu nagradu.
Uz napomenu da Atanacković ispisuje priču koja sugestivno nadilazi sopstvene vremenske i prostorne koordinate i izrasta u univerzalnu priču, preispitujući temu ludila kao utočišta i kao načina suprotstavljanja haosu.
O knjizi je govorio i Mihajlo Pantić, pripovedač, kritičar i univerzitetski profesor na Filološkom fakultetu.
NIN-ova nagrada prvi put je dodeljena 1954. godine, a dobio ju je Dobrica Ćosić za roman „Koreni“. Tokom proteklih više od pola veka dodeljivana je piscima sa prostora cele bivše Jugoslavije. Njen trostruki laureat bio je samo Oskar Davičo, dok su dvostruki bili Dobrica Ćosić, Živojin Pavlović i Dragan Velikić.
