Pločica je selo u kovinskoj opštini koje je posle Drugog svetskog rata naseljeno značajnim brojem stanovnika koji su napustili svoje domove u krševitim krajevima Hecegovine i Like, kao i „južnoprugaši“ iz pirotskog i leskovaćkog kraja. Oni su se listom naseljavali u delu Pločice „od nizbrdice“ prema kraju sela, udaljeni od starosedelaca, koji su neretko prozivali „dođoše“ za sve loše što se dešavalo tokom decenija socijalizma.
Dugo se ta svjersna „podela“ osećala u vazduhu, ali je sve manje aktuelna, pričaju nam Pločičani mirnog jesenjeg popodneva, dok čekamo kafu u finom lokalnom kafeu.
– Više te niko ne pita ni ko si ni odakle si. Sad je samo važno imaš li para.. I koliko. Nikog ne zanima ni za koga glasaš niti kako se prezivaš, priča lokalni šeret koji tvrdi da mu ime ne otkriva više od govornog aparata, pa ga ne bi saopštavao „piskaralima“, (iako čujemo da ga pivopije za šankom oslovljavaju sa Vaske).
Školski napisana priča o Pločici započela bi istorijskim podacima i konstatacijom koja bi mogla biti okarakterisana i kao kuriozitet po kome je ovo selo, uz Kovin, jedino opštinsko mesto koje je u poslednjoj deceniji prošlog veka zabeležila porast stanovnika. Istina tek za 30-ak, prema popisu iz 2011. godine broj stanovnika u selu iznosi 1794 što Pločicu po broju stanovnika ostavlja na lestvici opštinskih sela tamo gde je bila i posle Drugog svetskog rata, tek ispred Dubovca i dva, kako ih ponekad zovu, posleratna nedovršena sela – Šumarka i Malog Bavaništa.
E sad, podaci sa poslednjeg popisa govore da je Pločica poslednje dve decenije siromašnija za oko 300 žitelja, a za isti period ima i jedno odeljenje učenika manje u Osnovnoj školi „Đura Filipović“. I po procentu i po apsolutnim brojkama reč je o mestu za koje bi mnogi rekli da polako ali sigurno“ tone“… Da li je baš tako..
Naši „kafanski sagovornici“ ipak misle da nije. Podsećaju nas da je do pre nekoliko godina glavni problem u selu bila voda, i da su meštani listom govorili da ne znaju mesto u Vojvodini s tako lošim kvalitetom vode. Neki su išli dalje i tvrdili da je ta pojava uzrok i nekih bolesti, uključujući i stvaranje „kamenja“ u unutrašnjim organima.
– Pre tri godine dobili smo fabriku vode. Voda se sada redovno kontroliše i podaci referentnih laboratorija govore da je jedna od najboljih u ovom delu Vojvodine. Opštinsko komunalno preduzeće gazduje tim postrojenjem i isporučuje račune za potrošnju, priča nam vlasnik lokalnog kafića koji je nekadašnju trošnu kafanicu iznajmio u martu i preuredio je, tako da mladi ljudi ovde uglavnom izlaze vikendom ali i radnim danima u sezoni kada je manje posla.
Dodaje da selo još uvek nema kanalizaciju.. „ali postoji projektna dokumentacija i deo cevi je postavljen. U glavnoj ulici..“.
Od koliko – toliko većih firmi, ovde jedino radi „Šampikom“ koji je relativno nedavno promenio vlasnika, koji više nije Italijan. Taj pogon konstantno zapošljava 30 do 40 ljudi. Posluje i otkupna stanica na početku sela gde radi njih desetak. Nekadašnja „Sloga“, ponos mesta, posle niza neuspešnih privatizacija, već odavno ne postoji.
U Pločici uspešno posluje nekoliko privatnih rasadnika po kojima je selo i nadaleko poznato, pa su mnoge travnjake po elitnim delovima Beograda upravo postavljali ljudi iz ovog banatskog sela. Dva najveća rasadnika drže braća Arsenijević, i u ovom svojevrsnom sektoru hleb zarađuje nekoliko desetina ljudi. Pločica je takođe poznata i po proizvodnji duvana, pa i na tim poslovima sezonski radi veliki broj ljudi „što iz sela, što sa strane“.
– Ti poslovi kreću od početka marta kada startuje rasad, pa do kraja oktobra i početka novembra, kada se obavlja berba. U selu ima dvadesetak proizvođača duvana koji zapošljavaju radnu snagu i nije to broj za podcenjivanje. Posao je čist. Proizvođači imaju ugovore sa firmama koji otkupljuju rod duvana, priča lokalni kafedžija koji, osim što brine o ugostiteljskim potrebama žitelja, drži i odgajivačnicu nemačkih ovčara koja je, kaže, nadaleko poznata. Prevashodno zato jer su mu psi „glumili“ i u nekim poznatim serijama i filmskim ostvarenjima.
– Reč je o zahtevnijim scenama kada pas treba da napadne čoveka, ugrize ga ili slično.. Moji psi su utrenirani baš za to. Nedavno sam u Belom dvoru vodio pse na snimanje serije „Nobelovac“, a „igrali“ su i u „Herojima Halijarda“, priča nam. S tugom konstatuje da je šteta što film „Košare“ nije snimljen zbog nesporazuma među producentima, jer je u tom ostvarenju njegov pas trebalo da glumi Listera, poznatog psa sa te karaule.
Vraćamo se na privredu i kućna privređivanja. Značajan broj ljudi iz Pločice putuje na posao u obližnja mesta, u Opštinsku upravu ili javna preduzeća u Kovinu i Smederevu kao i u kovinske firme, dominantno u West farmaceutical.
Veliki je broj i poljoprivrednika koji obrađuju svoju zemlju i bave se proizvodnjom žitarica a mnogi je uzimaju i u zakup, tako da bi se moglo reći da je, za razliku od ranijih vremena, situacija kad je reč o uposlenosti ljudi nešto bolja.
Osim kafea u kome ispijamo već drugu kafu, selo ima još dve kafane u kojima meštani provode vreme, kao i lovački dom koji iznajmljuje prostor za „svadbe i sahrane“ i slične povode. Naši domaćini kažu da, uprkos teškim vremenima, „postoji ta kultura izlazaka po lokalnim kafanama“, pa meštani to i rade kad god imaju prilike.
– Izlaze i mladi rođeni 90-ih godina i početkom 2000-ih. Kod mene igraju pikado ili stoni fudbal, uz poneko pićence, a u klubu imaju i bilijar. Lično sam imao ponudu od nekoliko kladionica da kod mene otvore uplatno mesto, ali sam odbio jer bih time izgubio imidž kafića na kome insistiram, a i škola je prilično blizu, pa ne bih da dajem loš primer deci. Za sada je kafić održiv, prevashodno jer sam puno uložio da od njega napravim fino mesto za izlazak, kaže naš sagovornik, koji na pitanje ima li ljudi koji se vraćaju u Pločicu, nakon što su je ranije napustili, odgovara potvrdno.
– Nedavno se vratio moj školski drug koji je otišao u Nemačku i tamo zaradio, pa gleda da ovde krene sa sopstvenim biznisom od tog novca. Ljudi odu, traže sebe po svetu tražeći novac, ali listom govore da taj mirni život koga donosi život u banatskom selu ne mogu da nađu nigde.
U selu je ponekad i živo.. Na Uskrs, koji je seoska slava, naročito je puno gostiju.
– Svi koji su otišli tada se vrate, a i meštani drugih sela kovinske opštine dođu da uživaju za Uskrs u tradicionalnom veselju koje se organizuje za taj veliki hrišćanski praznik. Tada u svim kafanama nastupa muzika uživo koje nema tokom godine jer nije isplativo dovoditi muziku vikendom.
A kako do Pločice? Najbolje je automobilom.. Jer autobuskih linija ima samo nekoliko – ujutru, u podne i uveče. Nekada je bilo mnogo više, ali, čujemo, postoje registrovane taksi linije koje prevoze meštane do Kovina i obližnjih mesta. Povratna karta do Kovina je oko 400 dinara.
Do pre neku godinu u školi je bilo sve manje đaka i slutilo je da će ustanova izgubiti status i postati istureno odeljenje neke od kovinskih osnovnih škola, ali naši sagovornici kažu da se u poslednje vreme povećao broj dece koja se upisuje, u zabavište i u školu, pa je sa nekadašnjih desetak danas i do više od 25, tako da neki vetrovi optimizma lagano duvaju ovim banatskim selom. I deca iz obližnjeg mesta Skorenovački Rit pohađaju ovde osnovnu školu od petog do osmog razreda – jer do četvrtog imaju priliku u svom mestu. Škola iz Rita ima svoj kombi koji organizovano prevozi decu u Pločicu, njih desetak. Nek bude spomenuto da Pločički Rit, osim „četvoroljetke“ ima i jednu prodavnicu, a sve druge usluge, uključujući i poštu i ambulantu kovinskog Doma zdravlja, njegovi meštani koriste u Pločici.
Priča se da je u vreme stare Jugoslavije pločički ženski rukometni klub bio drugi na seoskoj Olimpijadi velike bivše države. O tome se ovde danas malo zna, ali zato svi znaju za karate sekciju, ogranak Karate kluba Radnički iz Kovina, koji ovde postoji duže od tri decenije. I naš domaćin kafedžija već 22 godine trenira karate, a već 11 godin je nosilac crnog pojasa.
Što se ostalog sporta tiče, fudbalski teren je zavidno sređen i klub igra u nižoj Vojvođanskoj ligi, uglavnom leti. Osim sporta mladi imaju priliku da igraju u lokalnom folkloru, a poseban kuriozitet je „Dan zaboravljenih igara“, koji je poslednjih godina zaživeo kao čudesna svetkovina igre i dobre energije.
– Sve je započeo lokalni učitelj, on je rodonačelnik manifestacije. Tu je natezanje konopca, gađanje iz praćke, bure, tapkanje sličicama, krunjenje kukuruza, gađanje crepom i niz starih zaboravljenih igara. Zbog masovnosti i polularnosti, fešta je sa fudbalskog terena prebačena u školu „Đura Filipović“, na njihov teren, gde se svake godine okupi puno ljudi. Onda se, uz to, „primilo“ i takmičenje u kuvanju riblje čorbe, pa je to celodnevna svetkovina, uvek drugog vikenda u septembru, priča nam domaćin, kao dokaz da „dobra ideja može da zaživi u maloj lokalnoj zajednici“.
U selu s nešto manje od 1800 stanovnika lekar je u ambulanti tri puta nedeljno, što „puno znači za selo“. Od velikih radnji imaju Gomex uz nekoliko malih privatnih prodavnica.
Stari most od živog kreča
Najveća turistička znamenitost u selu je Stari most, poznat kao most Marije Terezije. u aluvijalnoj ravni Dunava. Zidan od opeke nalazi se na sred polja. Nekada je ispod ovog mosta proticala reka Ponjavica, punim svojim tokom, a o njenoj širini svedoče pored tri luka mosta i stare karte. Za gradnju je korišćen živi kreč koji je izuzetno tvrd i most njemu „duguje“ svoju dugovečnost. Od meštana čujemo da su ljudi pokušavali da raznesu te cigle i da ga sruše ali nikada u tome nisu uspeli, upravo zbog te čvrstine.
U selu postoji i svojevrsno sveto mesto koje su meštani nazvali „vodica“, gde izvire (prema predanju) sveta voda. Oko kilometar je udaljenosti od sela, put je nasut i na mestu gde je nekada bila mala crkva, trudom i radom kao i prilozima meštana, sada je izgrađena veća i tu se o praznicima služi liturgija. Inače, slava lokalne seoske crkve je Lazareva subota, pokretni praznik koji se uvek slavi nedelju dana pre Uskrsa.
Na prodaju
Jedan stariji sugrađanin nešto drugačije vidi svakodnevicu u Pločici.
– Jesete li videli? Od glavne ulice do centra, najmanje 50 kuća je na prodaju a u velikom broju onih koje nisu, živi po jedan član, tako da je situacija zaista alarmantna. Reč je uglavnom o staračkim domaćinstvima, čiji članovi većinom primaju i socijalnu pomoć, a neki od lokalnih malih privrednika se žale da, zbog koliko-tolikih primanja od države, ljudi neće ovde da rade, pa zbog nedostatka radne snage mora čak iz Kruševca da „dovlači“ radnu snagu za delatnost koju obavlja.
