Glavna vest s naslovnice drugog februarskog broja Kovinskih novina te 1978. bila je ova: na izbornoj skupštini Opštinske konferencije SK za novog sekretara Komiteta Saveza komunista izabran je Mihajlo Veličić. Dotdašnji prvi čovek opštinskih komunista Dragutin Lazović podneo je izveštaj o prethodnom četvorogodišnjem mandatu u kome je s ponosom naglašena činjenica da je svaki treći trudbenik u opštini član partije. Nekako u senci (kako konferencije, tako i novinskog izveštaja), ostao je podatak da je prethodna garnitura na početku mandata (1973.) “zaprimila” Kovin na pretposlednjem (43.) mestu, po razvijenosti u pokrajini.
Gde smo bili na početku 1978., nije se čulo.
O koliko se ozbiljnom događaju radilo svedoči i podatak da je tog februara izašao vanredni (treći) broj Kovinskih novina posvećen, uglavnom, delegatskom izveštaju prethodne garniture komunista na vlasti.
Polovinom februara iste godine položen je kamen temeljac za izgradnju rehabilitacioni centa na bolničkom imanju. Psihijatrijsko selo predviđalo je dvadesetak kućica, a u svakoj bi bilo smešteno od 10 do 12 bolesnika. Biće to jedinstven objekat u zemlji, najavio je tadašnji direktor bolnice dr Radomir Jović.
Takva “najsavremenija” metoda rehabilitacije sprovodila se samo “u Švajcarskoj i nekim vanevropskim zemljama”, čulo se na svečanosti
Posle 112 dana rada završena je (11. februara) kampanja prerade šećerne repe koja je ocenjena kao, dotad rekordna.
Pod naslovom “Topli obrok za sve” novine donose vest da je renoviran restoran društvene ishrane u zgradi Skupštine opštine. Tako, radnici “organa uprave” svoju polučasovnu pauzu više ne moraju da troše na obroke van zgrade (ili da idu kući da jedu). Korigovana je cena obroka zbog koje 40 posto “opštinara” nije je “koristio povoljnost regresirane društvene ishrane”. Novi obrok, u novom, renoviranom restoranu, stajao je 12 dinara (radnik je učestvovao sa 5, a preostalih 7 regresirao je sindikat).
Šta je sve bilo na meniju, nije nam poznato.
Ali, pretpostavljamo na kakav bi odjek u javnosti danas naišla ova(kva) vest.
U moru kritičkih tekstova (a nije da ih nije bilo) izdvaju se dva.
Prvi se odnosi na seljake (tada, “individualne poljoprvredne proizvđače”) koji ljubomornu čuvaju kukuruze u ambarima čekajući veću (prolećnu) cenu, dok fabrike stočne hrane širom zemlje uvoze ovo žuto zlato.
Ona druga, više je lokalnog karaktera. I “mesnatijeg”.
Naime, poznih sedamdesetih kasapnice širom države kuburile su, verovali ili ne, s nestašicama mesa(!)
A Mramorčani su imali problem više. U selu je postojao jedan jedini (Napretkov) maloprodajni objekat u kome je nešto preko 4.000 žitelja sela moglo kupiti meso.
Ali, kaže se dalje, samo kad ga je bilo. I, kad je kasapin u radnji. Jer kad ode na “zasluženi godišnji odmor” Napredak nije slao drugog radnika na zamenu, a Mramorčani su ostajali bez mesara.
I mesa.
Bioskopske sale tih dana punio je domaći hit Lude godine snimljen po romanu Tomislava Ketiga. Film koji će doživeti najviše nastavaka u domaćoj kinematografiji
Ali i rimejk King Konga koji je se istog meseca prikazivao i na beogradskom FEST-u.
Konačno je završen i dugo najavljivani izbor za sportistu godine (drugi po redu). Laskavu titulu sportiste godine ponela je šahistkinja dubovačkog Jedinstva Ljiljana Milutinov. Za nju je glasalo čak 1090 čitalaca Kovinskih novina (isecanjem i slanjem kupona).
Ova gimnazijalka bila je petoplasirana na pionirskom prvenstvu SFRJ (i druga u pokrajini), a pre ovog sportskog priznanja, ovenčala se i Oktobarskom nagradom opštine Kovin (tada prvom).
Drugo mesto (sa 900 glasova) osvojio je stonoteniser deliblatske Peščare Ilija Bradanji, dok je treći , poređenja radi, fudbaler Jovan Laković imao na svom kontu tek 162 kupona čitalaca.
Za najbolji klub, po dugi put uzastopno, izabran je ŽRK Radnički (koji danas, nažalost, ne postoji… bar u senioskoj konkurenciji). Rukometašice su dobile 860 glasova (drugoplasirani FK Radnički imao je tek 291 glas).
Ceremonija je, uz iće, piće i muziku, održana u bivšem Hotelu Vojvodina (danas kineskoj radnji porodice Cang).
Pored sportista, odlikovani su i policajci (tada: milicioneri).
Ali na godišnjoj Konferenciji radnika službe bezbednosti naše opštine. Predsednik SO Kovin Radmilo Buha uručio je “u ime predsednika Republike” milicionerima Radiši Milivojeviću i Angelu Zarkovu Medalje za hrabrost. Dobili sui h su ponajviše “zbog spremnosti u akciji hapšenja počinioca ubistva u Skorenovcu prošle godine”.
Tom prilikom Zarkov je bio i ranjen.
