Opština Kovin je jedna od politički „najtrusnisnijih“ u Srbiji; u protekle nepune dve decenije, tek je jedan predsednik opštine izgurao pun mandat, prvi smo u državi imali privremene mere, ali prvi i uspešan opoziv predsednika opštine;
Možda niste znali, istina, činjenica je neproverena, ali prilično pouzdana – od petokotobarskih promena do danas, opština Kovin je među rekorderima po broju smenjenih (i izabranih) predsednika opštine. „Gradonačelnici“ nam se, u proseku, menjaju na svakih godinu i po dana, a u prilog ovoj tvrdnji i podatak da je naša komuna jedna od malobrojnih u Srbiji koja je odavno van redovnog izbornog kalendara, kad su lokalni izbori u pitanju. Čak desetoro različitih ljudi odradilo je i odrađuje predsednički mandat (na ovaj ili onaj način, kao predsednik opštine ili Privremenog organa) petnaest puta.
A hronologija stolovanja ide ovako.
Posle „veselih devedesetih“ kad je u dva puna mandata opštinom predsedavao SPS-ov kadar Trandafir Jenča, u Srbiji se (pa i Kovinu), „dogodio narod“. Demoratska opozicija Srbije (DOS) počistila je socijaliste sa scene (tada se činilo da ih je poslla i u političku istoriju, što se pokazalo prilično pogrešno), a narod je izabrao doktora (neuropsihijatra) Željka Rodića.
Bili „za“ ili „protiv“ Rodića, činjenica je da je sebi obezbedio mesto u istoriji Kovina kao prvi demokrtastki izabrani predsednik opštine. Podneo je ostavku 26. aprila 2002., a nasledio ga je Slavko Saša Branković (tada funkcije predsednika Skupštine i predsednika opštine nisu bile razdvojene).
OD DOGAĐANJA NARODA DO DOGAĐANJA BLAGOJA
Kako je praktično zamenio Rodića u pola mandata Branković je bio predsednik samo do redovnih lokalnih izbora 2004. Na njima je usledio povratak, tada razjedinjenih, socijalista s kandidatom Blagojem Bogdanovićem. Bili su to prvi većinski izbori za predsednika u kojima je trčalo devet kandidata, a u drugi krug su ušli Bogdanović i Sava Krstić. Taj drugi krug je održan baš na Dan opštine 4. oktobra, a slučaj je udesio da Bogdanović kao pobednik, stupi na dužnost sutradan 5. oktobra, ravno četiri godine posle onog „slanja socijalista u istoriju“.
Kako od početka mandata nije imao stabilnu skupštinsku većinu jasno je bilo da neće stolovati dugo. O(p)stao je do maja 2006. kad mu je opozicija priredila opoziv u kojem je tesno preglasan. Pre toga, bio je obavezan da od nadležnog ministarstva isposluje (prvi) privremeni organ u Kovinu (tvrdi se i prvi u Srbiji), jer se skupština nije sastajala nekoliko meseci (nije bilo kvoruma). „Prinudnom upravom“ je, do organizovanja narednih izbora, predsedavao Stevan Kolarević (DSS),diplomirani ekonomista iz tadašnjeg DTDa. Kolarević se kao privremeni predsednik zadržao do juna 2006. kad je došao u sukob sa strankom jer je rešio da na izbore izađe samostalno (uz podršku demokratskog bloka). Na funkciji ga je (po odluci Vlade Srbije) zamenio kolega iz preduzeća (i stranke) Nebojša Repajić (ujedno i najkraće na funkciji „gradonačelnika“ – ni punih mesec dana).
U međuvremenu održani su još jedni (poslednji većinski) izbori. Kolarević i Sava Krstić ušli su u drugi krug. Krstić je ovog puta trijumfoavao i „vladavinu“ započeo 11. jula 2006. Skupštinsku većinu sklopio je sa demokratama i G17. Jedanaestog dana maja 2008 izbori u Kovinu vraćeni su u stroj sa republičkim i pokrajisnkim, ali, ispostaviće se kratko. Na njima je pobedila koalicija oko DSa (ZeOK iliti Za evropsku Opštinu Kovin), ali je skupštinsku većinu opet krojila Krstićeva Grupa građana, sada pod imenom Da nam svima bude bolje.
VREME STODNEVNIH VLADA
Ovog puta sa socijalistima i radikalima. Predsednik opštine bio je pokojni Novica Mijatović – vlast će, ispostaviće se tri meseca kasnije, srušiti naprednjaci (a tadašnja opozicija će je potom podsmešljivo nazivati „stodnevna vlada“). Naime, tadašnji raskol u SRSu nije mimoišao ni ovdašnje radikale , a većina od 13 radikalskih odbonika priklonila se novoformiranom klubu Napred Srbijo. Skupštinska većina više nije mogla da računa na glasove lokalnih sledbenika tadašnjeg radikalskog disidenata (i prvog predsednika nove Srpske napredne stranke) Tomislava Nikolića, nije usvojila Statut, pa su polovinom novembra 2008. uvedene nove privremene mere.
Predsednik „prinudne uprave“ koja će u narednih nekoliko meseci, do raspisivanja izbora, rukovoditi opštinom, bio je Slavko Branković jer je koalicija ZEOK imala najviše mandata. Izbori su održani aprila 2009. koalicija oko DSa je pobedila, a Branković je samo nominalno promenio funkciju, ne i fotelju – sad je, zvanično, bio predsednik opštine (vreme će pokazati da će ovo biti najstabilniji lokalni politički period od 2000-te jer će vlast i predsednik odraditi pun četvorogodišnji mandat).
Godine 2013. usledio je nalet naprednjaka koji su, gotovo počistili ostale aktere sa političke scene. Sami su osvojili prostu skupštinsku većinu (24 od 45 stolica). Dobar rezultat, međutim, nije bio garant stabilnosti.
Doktorka Gordana Zorić bila je prva žena na čelu opštine u njenoj istoriji, ali je tu ostala svega trinaest meseci – do 11.juna naredne 2014. kad ju je nadjačala (i smenila) struja na čelu sa Dušanom Petrovićem Suncem, novim predsednikom opštine. Petrović je, doduše, vladao kao naprednjački disident do februara 2015. kad su naprednjaci verni centrali, povratili vlast i na čelo opštine izabrali Sanju Petrović. Ispostviće se, opet samo na „sto dana“ od 19. februara do 23. juna kad je prekomponovana disitenstka skupštinska većina povratila pozicije i na čelo opštine postavila socijalistu Zorana Nikolića. „Čovek kompromisa“ i „lokalpatriota“, kako su ga mnogi nazivali u tada usijanoj političkoj atmosferi, nije se zadržao ništa duže – tek do 18. septembra kad je Sanja Petrović povratila fotelju. U njoj je ostala do kraja mandata, tačnije do aprila ove godine kad je ponovo postala predsednica.
Kad se sve sabere, Sanja Petrović je deseta osoba na čelu opšine od oktobra 2000-te i troši ukupno petnaesti predsednički (redovni ili prinudni) mandat od onog petog oktobra.
