Koliko je osobama sa invaliditetom teško da nađu posao (4)

Obavestili su me u ponedeljak da više ne moram da dolazim na posao i da mi ugovor koji je trajao do 30. septembra neće biti produžen. Niko ništa nije želeo da mi objasni, bukvalno dva minuta razgovora, ne trebaš nam više i to je to. Čak su mi rekli da nekoliko radnih dana koje sam imao pred sobom ne moram dolaziti i da će mi to svakako biti plaćeno.

Milan Joksimović je jedan od osoba sa invaliditetom koji je pristao da svoje iskustvo na poslu podeli s nama.
U preduzeću u kom je bio zaposlen skoro godinu i po dana, nije mu produžen ugovor i za to nije dobio nikakvo objašnjenje. Milan je osoba sa invaliditetom, koji brine i o bolesnoj majci, a od prvog oktobra je bez osnovnih primanja.
Milan Joksimović je osoba sa inaliditetom i nikad nije imao stalan posao. Sa dijagnozom „laka duševna zaostalost“, susreće se sa preprekama, koje nekad ne može da prevaziđe. Nakon što je jedan lokalni medij radio priču o njegovoj teškoj životnoj situaciji, sa potragom posla prošle godine mu se posrećilo i on je dobio zaposlenje u supermarketu u obližnjem Smederevu.

„Posao sam dobio u junu mesecu prošle godine, i veoma mi je značio. Imao sam nadu u bolje sutra i da sam našao svoj poziv. Sa platom sam uspevao da izdržavam sebe i majku. Inače, moja majka boluje od dečije paralize i potpuno je nesposobna za samostalni život. Njeni roditelji su umrli pre nekoliko godia, i otkada nema bake i deke sve je spalo na mene. Dok sam radio mogao sam da plaćam račune i da nekako izguramo mesec, sada ćemo bukvalno na ulicu“, objašnjava Milan Joksimović iz Kovina.

On navodi da je u jednom marketu bio zaposlen na određeno vreme, te i da je bez posla ostao nakon što je prethodno bio na bolovanju. Kaže da mu je u tom marketu bilo dobro. Navodi i da nikada nije imao veće probleme na poslu , zbog kojih bi mogao da posumnja da mu ugovor neće biti produžen.

„Obavestili su me u ponedeljak da više ne moram da dolazim na posao i da mi ugovor koji je trajao do 30. septembra neće biti produžen. Niko ništa nije želeo da mi objasni, bukvalno dva minuta razgovora, ne trebaš nam više i to je to. Čak su mi rekli da nekoliko radnih dana koje sam imao pred sobom ne moram dolaziti i da će mi to svakako biti plaćeno“, navodi Milan.

Iz preduzeća u kome je Milan radio, navode da je ovakva odluka donesena nakon detaljne evaluacije rada i doprinosa zaposlenog.

„Kompanija zapošljava u sistemu skoro 13 000 kolega, poštujući sve zakonske odredbe kojima se reguliše njihov radni status, primanja i obaveze. Nakon redovne detaljne evaluacije rada, doprinosa i odnosa prema kolegama doneta je, nažalost, odluka da se gospodinu Milanu Joksimoviću ne produži ugovor na određeno vreme na osnovu kojeg je bio zaposlen u kompaniji i koji ističe 30. septembra“, navode iz kompanije u kojoj je radio.

U Srbiji inače, ima blizu 730 hiljada osoba sa invaliditetom, i najčešće se susreću sa problemom pronalaska stalnog posla.

Evo još nekoliko svedočenja. Ali onih koji donose jednu drugačiju, ohrabrujuću sliku.

Organizacija “Dečje srce“, o kojoj smo pisali, koja već 20 godina pomaže osobama sa invaliditetom, njihovim roditeljima i osobama koje brinu o njima vodi kafić “Zvuci srca”. Marko je osoba sa lakim mentalnim poremećajem i radi u kafeu.

Redovno pravi espresso i iščekuje reakciju gostiju kada probaju njegovu kafu. Za razliku od Marka, Nemanja svojim crtežima ukrašava košnice za buduće poljoprivredno gazdinstvo u Vinči, u kojem će raditi osobe sa smetnjama u razvoju i invaliditetom.
“Crtam ovde po košnicama grb Obrenovića. Ja se trudim da perfektno izgleda. Dobijem zadatak od radnih instruktora”, govori Nemanja (27), jedan od zaposlenih za kojeg njegov mentor kaže da ima fotografsko pamćenje.
“Trudim se da bude lepo i da sklapam saradnje da dođu ovde i poznate ličnosti. Ja sam poželeo ovde da dođu i glumci iz serije ‘Igra sudbine’”, rekao je.

Kako kaže, voleo bi da uživo vidi strane glumce i ne bi ga bilo stid da ih upozna.
“Dobijem zaduženje da budem nekad u kafiću, a nekad u radionici da pomognem. Pravim kafe, pravim koktele i pravim limunade. Nekad kuvam ručak u kuhinji. Znam makarone da spremam, znam testenine, znam supu da skuvam. Znam da ispečem i kobasice, a pire da spremim to će mi biti lako”, opisuje svoj radni dan Nemanja.

Kaže da zna da skuva grašak i boraniju, i da pravi kafu, ali i da crta. Svestranom Nemanji nije teško ni nacrtati grb “Dečjeg srca”, kaže da mu to ide od ruke. No, najmanje voli da se netko šali s njim, a da mu to ne prija, kao i neslanu hranu.

“Sve volim. Nije mi teško i da trebim lavandu. Mi prodajemo kesice. Prodajemo i majice, cegere i šolje štampamo”, opisuje, a na pitanje koliko je dugo ovde, Nemanja kao iz topa odgovara “od 24. decembra 2019. godine”. Navodi da je pokušao tražiti posao na drugom mestu, bilo mu je teško, ali kaže da bi voleo da radi neki posao koji se tiče crtanja.

“Voleo bih, ja sam razmišljao da radim nešto u štampariji, da štampam majice i šolje. Jednog dana, ne sad. Još moram to da učim od radnih instruktora. Ja bez njih ne mogu ništa da naučim”, poručuje, a na pitanje gde bi voleo da putuje, nabrojao je u sekundi desetak gradova širom SAD-a i Kanade.

Još jedna od zaposlenih je Anđela (22) koja se bavi uzgajanjem lavande, tu je već tri godine i kako kaže, super joj je. “Slušam radne instruktore šta mi kažu, nije mi problem”, kaže.
Osim uzgajanja lavande, voli i konobarisanje i rad u kuhinji. Navodi da ništa ne bi menjala.
“Ja bih ovde ostala, ništa ne bih menjala. Osim jednog dana ako mi dosadi. Radila bih možda nešto sa kompjuterom, da pišem da crtam, tako nešto. I kući volim da crtam, uzmem papir i crtam”, kaže Anđela.

Čitajte još na Kovinac.com