Pre sedam godina baš u ovo doba oktobra napustio nas je Jabuka. Ovo je tekst koji je tada objavljen na jednom lokalnom blogu (pošto nije našao zgodno mesto u loklanim novinama) u spomen legendarnom „čika Saši“.
U gomili važnih (hm?) skupšinskih Odluka, Izmena i Dopuna istih, usvajanja, prisvajanja, rešavanja i razrešavanja koječega, nekako nam je promakla jedna tužna vest – krajem oktobra u svojoj 52. godini, nakon duže bolesti, umro je Trajan Radulj zvani Jabuka.
Kozer i anegdota naše varoši za jedne, za druge tek puki deo inventara lokalnih kafana i utakmica.
Kakogod, obezbedio je sebi mesto u istoriji Kovina.
Jer, nikada mnogi od nas nisu poimence znali lokalne funkcionere, direktore, predsednike opština, političke budžovane, ali Jabuku su poznavali gotovo svi.
Nedokazani fudbaler, miljenik obe strane zakona, muzičar po vokaciji nepoznatog zanimanja, ali kockar (po sopstvenom priznanju). Uvek bez cigara, ali s obaveznim ključevima od auta u ruci (da li ga je nekad neko video za volanom?) ili novinama pod pazuhom. Dobar prijatelj svih delegata fudbalskih utakmica, sudija, trenera, pevaljki iz Venere (i ko zna koliko kafana još), Zvezdana Terzića sa stare Karaburme (danas prvog čoveka Zvezde), Miljana Miljanića (sa kojima su ga, kleli su se, videli kako ruku pod ruku ulazi na stadion), reformator lokalnog žargona (“Znaš kad? Ne znaš? Pa pitaj me!”), hrončar jednog bezbrižnijeg Kovina (ili se nama činilo da on tako živi?), čovek koji je jedini u Kovinu znao napamet redosled brojeva na točku ruleta, imena hotela i glavnih mangupa i kockara u svim gradovima SFRJ (uključujući i Frankfurt na Majni, Amsterdam, Beč i još neke kulturne destinacije Evrope).
Ali, po sopstvenom priznanju, u jednoj emisiji Vladimira Vještića na Radio Kovinu (nije greška! Bilo je to 1998.) priznao je da ne zna da rasadi paradajz, otrese orah, nacepa drva i druge, za njega, banalne, (meta)fizičke poslove.
Umeo je da preskače na poluvremenu fudbalske utakmice na Radničkom ogradu i bos šutira penale rezervnim golmanima, igrao ‘prozivke’ sa šlepa na Dunavcu i jedini se kupao u majci, bio najbolji u ‘glavašima’ na tom istom Dunavcu, sa istom forom (koja je uvek prolazila, ma koliko su je svi poznavali) -“Komšija, pazi dete pored stative”, pokazivao je prstom. I dok se “komšija” okrene – gol!
Čika Saša se, osim manuelnim, nije bavio ni političkim ‘radom’. Možda i šteta, jer svoju elokventnost koristio je samo u kafanskim replikama gde je bio nenadjebiv (prvi sto do muzike, pečenja, mešanog mesa ili TVa ako je bilo fudbala).
A možda i bolje, jer možda ga ne bi niko upamtio kao ni sve one lokalne funkcionere, direktore, predsednike opština, političke budžovane.
Ovako, poznavali smo ga svi.
