И село би да буде весело: Скореновац – хиљаду кућа, две хиљаде људи (3)

СКОРЕНОВАЦ НЕКАДА

СКОРЕНОВАЦ – Село по имену Ђурђево (мађ. Гyургyова) је постојало између 1869. и 1886. године на локацији између Банатског Брестовца и реке Дунав. Првобитни становници Ђурђева били су мађарске (Палоц, мађ. Палóц) породице које су дошле из Банатског Новог Села (мађ. Úјфалу), Јерменоваца (мађ. Üрмéнyхáза), Шандорфалве (мађ. Сáндорфалва), као и из околине Сегедина (мађ. Сзегед) и Банатског Душановца (мађ. Сзőлőсудварнок/нем. Рогендорф). У Ђурђеву је 1869. године било 396 становника. Касније, 1883. године, у Ђурђево се доселило 645 породица (око 2.000 особа) Секеља. У том периоду на Дунаву није било насипа па је река, изливајући се сваке године, наносио велике штете селу и обрадивом земљишту, па је већина угроженог становништва пресељена је на локацију данашњег Скореновца, а мањи део у Иваново.

Скореновац (тада прозван именом мађ. Сзéкелyкеве), основан је 1886. године у време Аустроугарске монархије и владавине Фрање Јосипа.

Године 1888, село је имало 506, а 1910. године 685 кућа. Већина досељеника били су Секељи који су дошли из Буковине. Истовремено са Секељима, у Скореновац је дошао и известан број немачких породица из данашњег Пландишта и Плочице  те породица банатских Бугара из места Дудешти Веки. Већина становника (Мађари, Бугари и Немци) била је римокатоличке вероисповести. Крајем 1891. године (када је почела градња цркве) и почетком 1892. године (када је градња завршена) почиње се са писањем црквених књига. Од 1869. па до 1892. године црквене књиге су се налазиле у католичкој цркви у Банатском Брестовцу, наводи један од текстова на Википедији.

Поред културе и обичаја, Секељи су на ново станиште, из старих крајева, донели велики број аутохтоних примерака животињске и биљне врсте. Примери за то су домаће животиње које су биле узгајане у Ердељу и Буковини као што су сиво говече од стоке, затим од оваца ђимешка рацка овца, од свиња мангалица и од живине ердељску голошију.

Да би сачували стада и своје богатство Секељи су за испомоћ довели са собом и изванредне пасмине Кувас, који су били главне чуваркуће и чувари стада. Обично су их држали у пару, ради одбране од дивљих животиња, због њихове изузетне интелигенције и тактике коју су користили у борбама против вукова. Са овим су Секељи минимизирали штету и евентуалан губитак пса, што је у оно време значило и губитак дела стада или имовине а уједно и шансе за опстанак појединца, власника пса и стада.

Поред куваса, имућнији Секељи су за чување стада, на пашњацима испод села и салашима  поред Дунава користили и Комондоре, које су у Скореновац донели Палоци, такође скореновачки становници. Они су у ново станиште донели са собом и мађарску рацку овцу. Сваки домаћин, а који је био уједно и ловац, је користио дугоногог копоа као испомоћ у лову док су остала домаћинства више користила кратконогог копоа који је био више верзиран за борбу против штеточина и чување куће. Донесен је и известан број Мудија, који су били популарни због једноставног одржавања и нису захтевали пуно пажње, већ су се више бринули сами о себи.

Већина ових животињских врста је, до друге половине 20. века, нестала из села. Замењени су новим врстама које су биле прихваћеније због употребне сврхе. Дошле су нове врсте крава које су давале више млека и меса, нове сорте свиња и кокошака. После Другог светског рата је узгајање оваца и коза у већем броју, по домаћинству, у Војводини забрањено тако да су ове врсте потпуно нестале, пише Википедија.

СКОРЕНОВАЦ САДА

Пресек последњих нешто мање од десет година показује да је за то време село напустило око 550 људи –  породица са децом. Осим економских разлога у игри је и то да је одлазак постао и својеврсни тренд, помодарство: „Постоје људи који су били сасвим добростојећи, а ипак су отишли. Многи од њих су боље живели у Скореновцу него данас у развијеним државама Европске уније“

Скореновац је велики талас младих, кажу, више него што је школа тада имала ђака, напустило раних деведесетих. Етнички Мађари, који су већина у овом насељеном месту, бежали су од регрутације и грађанског рата. Крајем те деценије и почетком новог века, ситуација се унеколико променила, а забележено је и да су се неки вратили. У протеклих десетак година међутим исељавање су подстакле две ствари – прва, као и у већини других месних заједница ковинске општине, лоша приватизација. Фирме које су запошљавање преко 100 радника, Ратарство и Металац, у кратком року су број запослених свеле на трећину. Металац је потом покушао да упосли жене, производима народне радиности, али је то била тек бледа замена некадашњег погона.

Други разлог је чињеница да је Мађарска својим сународници има омогућила двојно држављанство и да је при томе чланица Европске уније. Трбухом за крухом и пасошем, с којим могу да се запосле у било којој земљи западне Европе, Скореновчани протеклих година одлазе масовно. Уобичајено, једни другима помажу. Рођаци и пријатељи, који су се нашли у иностранству, најчешће су ослонац онима који тек одлазе а то су углавном млади.

Једна полемика вођена је око тога да ли је током 2014. године из села у свет отишло 400 или преко 600 Скореновчана. За насеље величине Скореновца и половина мање цифре била би превелика јер је село 1961. године имало више од 4.400 становника, ратне 1991. свело се на 3213 а, како се данас процењује, становника је мање од 2000.

Од 1084 кућа,  2011. године 170 је било празно а данас је и знатно више. У више од  1.000 кућа живи једва 2.000 становника, односно мање од двоје у једној. Одлазе млади па су и тако опустела домаћинства све чешће старачка. Скореновац има најобимнију монографију места у ковинском крају, а најмање је село у држави у коме излазе новине, али је неподељена мишљење да у таласима клизи у нестајање.

Највећи проблем с којим се данас Скореновац суочава, а понавља се последњих неколико година, по речима угледног локалног угоститеља – је одлив становништва.

–  То је кључни проблем који имплицира и опадање броја ученика у школи и рефлектује се на целокупан живот и ситуацију у селу. Становништво највише одлази у Аустрију и Немачку, а онда и у Мађарску и, на крају, у Северну Европу.

Говорећи о броју људи који одлазе, наш саговорник истиче да пресек последњих година (око десеет)  показује да је за то време село напустило око 550 људи –  породица са децом. Осим економских разлога у игри је и то да је одлазак постао и својеврсни тренд.

Постоје људи који су били сасвим добростојећи, а ипак су отишли. Многи од њих су боље живели у Скореновцу него данас у развијеним државама Европске уније, зато кажем да је то неки тренд, својеврсно помодарство типа – сви иду, па идемо и ми.

Заиста, руку на срце – каже наш саговорник, било је људи који су тешко живели, имали су мања примања и нерешена стамбена питања али постоје и они, поменути, који су имали све услове а ипак су се определили да оду – највише је било објашњења да „одлазе због деце“, њихове будућности коју нису видели у овом селу или можда чак у земљи, у којој, како су истицали, „де факто“ постоји некаква трајна нестабилна ситуација и отворена политичка питања и људи су одлучили да више не живе у тој „некаквој неизвесности“.

Čitajte još na Kovinac.com