И село би да буде весело: Од моста Марије Терезије до школе са шест ђака (4)

Некада…

Први писани подаци данашње насеље помињу у периоду од 1414. до 1440. године, које је било под територијом ковинске жупаније. До новог записа о месту на којем је данас Плочички рит проћиће више од четири века. Та, као и већина наредних, прича углавном су се односиле на покушаје насељавање ове територије, али су, иста, била неуспешна јер је Дунав често плавио ово подручје.

Команда Војне границе 1869. године извршила је прво насељавање, а ново насеље названо је Ђурђево. Становништво су чинили Мађари досељени из Банатског Новог Села, Јаношика и Јерменоваца. Уз Мађаре досељен је и мањи број Бугара из Банатског Двора. Колонисти су добили бесплатно земљиште и плацеве за куће, а  за узврат су били обавезни да изграде насипе поред Дунава и исушују површине рита под водом. Недуго затим досељен је и известан број немачких породица из Пландишта. Ипак, свега четири године касније (1873.) Дунав је пробио изграђени насип, поплавио и, готово, уништио насеље.

Већи део мештана, тадашњег Ђурђева, напустио је насеље.

Године 1883. године још једном је Ђурђево насељено, овога пута, са 2.200 становника из Ердеља. Ипак, Дунав је још једном био немилосрдан и 1887. (као и 15 година раније) скоро у потпуности уништио насеље. Још једном велика већина напушта насеобину тражечи боље место за живот, коју ће касније населити сиромашно становништво југоисточне Србије које „подиже“ Скореновачки Рит, који ће касније постати Плочички. Године 1981. насеље је имало 383 становника.

У близини места се налази стари камени мост (насловна фотографија) из доба Марије Терезије (нем. Мариа Тхересиа Wалбурга Амалиа Чристина; 13. мај 1717 — 29. новембар 1780 –  била је једини женски владар хабзбуршких поседа и последњи члан династије Хабзбург. Владала је као надвојвоткиња Аустрије, краљица Угарске, Чешке, Хрватске, Галиције и Лодомерије, као војвоткиња Мантове, Милана, Парме, Пјаћенце и Гвастале и као владарка Аустријске Низоземске и бројних грофовија. Браком је била царица Светог римског царства немачког народа, немачка краљица, велика војвоткиња Тоскане и кратко војвоткиња Лотарингије.) Не зна се тачна година, али је саграђен крајем 18. века. Испод њега је протицала река Поњавица, које више нема. По локалитету се види да је некад имао важну саобраћајну улогу.

…. Сада

Ма, одоше скоро сви. Млади се не жене… село је замрло. Нама амбуланте, поште, за скоро све што ти треба мораш у Плочицу…“ – каже, између два дима цигаре, потписнику овога текста случајни саговорник из Плочичког рита, док обојица чекају превоз у општинској престоници.

Плочички Рит, насеље салашког типа које се налази у атару села, сеоским путем удаљено 6 км од Плочице. Према попису из 2002. године имало је 224 становника. Уколико слабије стојите са познавањем локалних путева нећете знати да сте ушли на територују поменутог засеока јер нема табле са именом места. Нема ни амбуланте. Продавнице. Поште. Спортског клуба. Биоскопа…

„Асфалтни пут смо добили ја мислим 2016, има три-четири године“ – објашњава саговорник с почетка приче.

У школској години започетој пре пандемије вируса корона школа је имала шест ђака.

„Школску годину смо започели са осам ђака. Два, браћа Арсић, су се одселила у Ковин, тако да сада имамо шест ученика. У Плочичком риту је организована настава од првог до четвртог разреда, а потом деца прелазе код нас у Плочицу, где настављају даље школовање“, каже директорка Основне школе Ђура Филиповић у Плочици – Живанка Јованов-Петровић и додаје: „Деца имају организован превоз школским аутобусом до Плочице. Иначе, овде сам јако дуго, 20-ак година, и број ђака у Плочичком риту је ранијих година био десетак у просеку.

Čitajte još na Kovinac.com