И село би да буде весело: Мраморак – млади углавном размишљају о одласку (5)

На месту данашњег насеља пронађени су трагови насеља још од најранијих периода. Међутим, поузданијих података нема. Године 1358. у близини данашњег насеља забележен је Беркеш. Ово насеље припадало је крашовској жупанији. После тога је уништено. Тек након три века, тачније 1660. године, помиње се Мраморак. Након протеривања Турака 1717. године имао је 12 домова, а 1761. године означен је као напуштено насеље. Вероватни узроци напуштања насеља били су турски упади и заразне болести. Земљиште је све до 1763. године припадало панчевачком диштрикту(срезу), а након формирања немачко-банатске регименте, 1764. године припојено је Војној граници, бележи Википедија.

Насеље се поново формира 1770. године, када је досељен и мањи број Срба и Немаца. После 1773. године подаци су веома оскудни, што указује на то да је насеље вероватно поново напуштено. Тако, данашње насеље је вероватно новијег датума настало у периоду од 1810. до 1820. године. Према списима Феликс Милекер да су се прве српске породице деселиле после 1810. године из Конака и Наузине, а први Немци око 1820. године. Место је званично основано 1816. године, и тада је мала капела за богослужења подигнута. Досељавање Срба и Румуна из Дежана, извршено је 1819. године под вођством свештеника Арсенија Петровића, који је сахрањен у Мраморку 1824. године. Према попису из 1827. године укупно је било 2.830 становника од којих 2.517 православних. Насеље је припало панчевачкој регименти чије је седиште било у Белој Цркви да би 1854. године било прикључено делиблатској компанији, када је имало 2.952 становника.

Након формирања Аустроугарске 1867. године број становника се знатно повећао досељавањем Немаца и Румуна. Мраморак је 1872. године предат на управу Угарској, која мења име насеља у (мађ. Хомокош). Овај назив је остао све до ослобођења 1918. године, када се поново назива Мраморак.

Уместо старе, мале капеле подигнуте у време насељавања села 1816. године, грађена је нова богомоља. Нова српска православна црква у Мраморку изграђена је 1859. године, заједничким трудом и трошком Срба и Румуна. Храм посвећен Св. Сави, наводи исти извор. Општина Мраморак је помагала градњу цркве јер се за то заузео тадашњи комадант места надпоручник Живота Флора.

Прва школа изграђена је 1833. године, а први учитељи били су Андрија Петровић и Харалампије Томић. Године 1840. у Мраморку су два учитеља, који раде у две школе: мушкој и женској. Андреј Петровић учи мушку децу, а Арон Маринковић – женску децу.

Повећање броја становника 1869. до 1931. године објашњава се мирнијим периодом који је наступио након развојачења Војне границе. На пораст становника крајем 19. и почетком 20. века утицало је и повећање броја Немаца, који су се стално досељавали, као и 120 Срба добровољаца који су се овде доселили после Првог светског рата. После Другог светског рата исељавањем Немаца дошло је до колонизације, од новембра 1945. до марта 1946. године досељено је 357 домаћинство домаћинстава из Србије. Највећи број становника насеље је имало 1953. године укупно 5.204 становника (према попису из 2011. године Мраморак је имао 2690 становника).

Данас Мраморак дели судбину просечног насеља у ковинској општини. Главни проблем који наши саговорници истичу јесте недостатак канализационе мреже, „која све више недостаје“, а велики проблем је и лоша саобраћајна комуникација са Ковином, који је административни центар општине.

У данашње време, ко нема аутомобил, суочава се са великим проблемом да дође до Ковина или даље, каже један од мештана.

–  Евидентно је да село одумире. Многи се селе у Панчево или Београд а неки и у иностранство. Број деце у школама је драстично мањи него раније, и тренутно је на списку у локалној основној школи између 130 и 140 деце, а сваке године, извесно је,  малишана ће бити све мање. За пет или шест година питање је да ли ће их бити стотинак.

У селу сам предузећа „Алмекс“, које запошљава тридесетак радника,  практично ништа не ради, сем још пар „крупнијих“ пољопривредника, који имају већу количину земље па неки од мештана и код њих, углавном „на црно“, могу наћи ухлебљење. Остали се довијају а, како се може чути, чак и деца тих пољопривредника, уз појашњење да се данас и од пољопривреде лоше живи – одлазе у Панчево или Београд, у потрази за бољим животом.

Амбуланта ради редовно, ту је лекар а и стоматолог – понедељком, средом и петком док је уторком и четвртком у Делиблату.

Што се тиче спорта, у селу постоји само фудбалски клуб, а иако постоји традиција и мушке и женске кошарке, (из Мраморка је и познати, нажалост, преминули кошаркашки радник Предраг Лане Јереминов), „кошарке нема“, а „угашен“ је и шах. И фудбал, као и у већини места, почива на ентузијазму групице људи.

Од мештана Мраморка чујемо да млади имају евидентан проблем, због недостатка „финих“ места за излазак. У селу постоји пар кафића, стара кафана- „Пролетер“, више не ради, тако да ни старији немају неки избор, прича нам Мраморчанин „у годинама“ жалећи се да се углавном спомињу млади, а „за старе нико и не пита“. Дом културе, односно биоскоп, који је некад радио, одавно је спаковао пројекционо платно.

На питање постоји ли излаз, наши саговорници листом истичу да је евидентно да је економска криза свуда, и озбиљнија перспектива реално не постоји. Локални учитељ нам прича да највећи број његових ученика већ говори о томе да ће отићи, јер „свој живот не виде у Мраморку“, а  „ко оде одавде више се не враћа“. Он понавља да одлазе и деца  добростојећих  пољопривредника и наводи пример свог кума чија су оба сина отишла иако отац има доста земље и реч о старој пољопривредној породици – оба сина наследника данас живе у граду.

 Пуно је празних кућа, готово половина, које можете купити за између 5 и 15 хиљада евра. Као учитељ заиста не видим некакву  реалну и озбиљну перспективу за Мраморак. Пре свега је проблем то што нема посла а озбиљан је и лоша саобраћајна комуникација са Ковином, која демотивише људе да живе у селима. Кад завеје много дуго се чека да се очисти пут од Делиблата, а те и сличне ствари немају везе с тим ко је на власти.

Čitajte još na Kovinac.com