Goran Bošković – Fudbalski legionar

Prve fudbalske korake načinio je u Radničkom, golgetersko ime izgradio u zrenjaninskom Proleteru, jurilo ga je pola prvoligaša ondašnje SFRJ, bio viđen u zagrebačkom Dinamu, portugalskom Salgeirošu, a karijeru je, ipak, nastavio u francuskom Valensijenu.
Fudbal je igrao i južno od Madagaskara – na ostrvu Rinjon

 Kad je na  premijernoj utakmici Radničkog protiv Budućnosti iz Alibunara, pre nekoliko sezona,  zvanični spiker zamolio publiku da aplauzom pozdravi „legendu na tribinama, nekadašnjeg centarfora Radničkog, Proletera i francuskog Valensijena“, Goran Bošković se, kaže, osećao pomalo neprijatno.

Nije da ne volim, ali nije kao kad igraš, kad si profesionalac. Nisam bio takav ni dok sam igrao. Imaš igrača koji vole da se pokažu, ali ja sam… Ono, diskretno… Znaš. Ostao sam takav. Nikad se nisam osećao kao zvezda. Kad god se zadesim u Kovinu, tu sam s prijateljima, popijem piće. To je moja životna fiolozofija: nemoj da glumiš zvezdu, to ne prolazi nigde, a još više u mestima kao što je Kovin.
Ostao je i profesionalac.
Na ugovorenu čašicu razgovora stigao je tačno u minut. Centarfor ne sme da kasni.
Utakmicu kluba u kome je počeo karijeru gledao je, kaže, prvi put nakon što se otisnuo u fudbalsku pečalbu – posle, skoro, dve decenije.
„Svake godine sam u Kovinu, ali sam se uvek vraćao u Francusku sredinom ili početkom avgusta. Sad sam prvi put ostao ovako dugo tako da sam uhvatio prvo kolo.“
Bokis, nadimak po kome ga pamti nekoliko generacija Kovinaca kojima je bio fudbalski uzor, školski drug, komšija ili tek poznanik, rođen je 1966. Odrastao u kovinskom naselju Aušvic odakle je, tek u četrnaestoj godini, prvi put krenuo peške put igrališta Radničkog. I to, kaže, na nagovor drugoga:
„Tad me je, mislim, prvi put zvao Joca Grubić. Zajedno smo išli u razred. Došao po mene i kaže: ‘Ajde da idemo na Radnički’. Odemo, a dole nema nikoga. Makedonka nam da lopte, mi tu šutiramo, nema ni mreža na golu, sam donosiš loptu.
A trebaš posle da se vratiš da se spremiš za školu. Opet peške. Svaki dan. Otac i majka ni da čuju. Samo škola.“


(pred utakmicu sa Crvenom Zvezdom – kapiteni Goran Bošković i Stevan Stojanović sa sudijama)

U pionirskoj selekciji, koju je vodio pokojni Savica Jovanov, nije se dugo zadržao. Još brže je preskočio podmladak. Zahvaljujući talentu, fizičkoj konstituciji i zavidnoj visini sa šesnaest godina (1982.) tadašnji trener Radničkog Branko Dedić prekomandovao ga je u prvi tim:
„Nisam baš igrao, bio sam rezerva, ulazio povremeno, ali u prvom timu.“
Već naredne, 1983. godine Goran Bošković je postao igrač zrenjaninskog Proletera, tada člana Druge lige – Zapad bivše SFRJ:
Kad su prvi put došli iz Proletera kod mene kući bio sam na moru. Preko Miće Ćurčića, koji već igrao u Zrenjaninu, čuo sam da se interesuju. Zovem kući, s mora, kažu mi ‘Proleter se interesuje, dolazili’. Spakujem se i nakon tri dana dođem s mora. Zbog fudbala. Moji poludeli. Ostalo mi je uplaćeno još sedam dana. Znao sam da će opet doći po mene, zainteresovani su. Nema da fali. Sutra uveče dođu i dogovorimo se. Znači 13. jula 1983. napunio sam sedamnaest godina, a 23. jula postao sam član Proletera.“
Dan kasnije, priča, na vratima mu se pojavio i bivši trener Radničkog Branko Dedić, tada trener požarevačkog Mladog Radnika, s namerom da ga odvede u Požarevac:
„Sve plaćeno, škola, dobri uslovi. Ja odbijem. Već sam se dogovorio s Proleterom. A i druga liga je druga liga.“
Nije išlo lako u početku. Nostalgija za Kovinom, strah od nepoznatog, godine („samo što sam napunio sedamnaest“) tek tog leta Bokis je tri puta bežao za Kovin.
„Uveče uzmem autobus i vratim se za Kovin, nisam mogao. Oni sutradan dođu po mene.“
Tri puta su na vrata porodičnog stana Boškovića u kovinskom Aušvicu dolazili treneri Tomislav Manojlović i Raka Drašković i vraćali ga u Zrenjanin. Treći put je, kaže, prelomio i ostao.
„Često se pitam šta da se tad nisam vratio?“

 

VALENSIJEN JE BIO NAJBRŽI

Već naredne, ’84. za rasnog golgetera zainteresovala se novosadska Vojvodina. Ostao je u Proleteru, a prvoligaški dah osetio se u Karađorđevom parku u proleće ’87.
Ispali smo u baražu za popunu prve lige od banjalučkog Borca, ali smo već naredne godine ušli u elitu.“
Usledila je debitantska prvoligaška sezona u kojoj je Proleter zauzeo četvrto mesto. Ispred splitskog Hajduka, Sarajeva, Željezničara, Olimpije, Osijeka… Meč koji mu je svakako ostao u pamćenju jeste onaj na beogradskoj Marakani kad je postigao gol u utakmici u kojoj je Proleter savladao Crvenu Zvezdu 2:1:

Mesec dana pre toga tukli su nas u Kupu u Zrenjaninu lagano 2:0. I sad poveli na Marakani odma’ 1:0, Siniša Mihajlović iz slobodnjaka. Ja reko’ – razbiće nas. Znaš koja ekipa, Binić, Piksi… Pred kraj prvog poluvremena korner za nas, Dejan Govedarica mi da povratnu i ja izjednačim glavom. Dika Stojanović je branio. Pred kraj utakmice penal za nas, Vesko Mihajlović ga zavuče i pobedimo 2:1. Bio je to prvi prvenstveni poraz Zvezde na Marakani nakon tri godine.“

Dobre partije bila su najbolja preporuka. Za korpulentnog centarfora počeli su da se interesuju, skoro, svi.

„Najzagrejaniji je bio zagrebački Dinamo, ’88. Ali je Proleter zacepio veliko obeštećenje – 150 hiljada maraka. Posle su digli na 200.“

Nakon dva četvorogodišnja ugovora u Zrenjaninu se, priča, zasitio domaćeg fudbala. Na utakmici protiv Partizana gledali su ga predstavnici francuskog Avra i Valensijena. U igri je bio i portugalski Salgeiroš koji je trenirao nekadašnji centarfor Crvene Zvezde i Benfiike Zoran Filipović:

„Pričali smo, bio je korektan, ali je Valensijen bio brži.“

U predvečerje rata na prostoru bivše Jugoslavije, maja 1991. Goran Bošković je postao član francuskog drugoligaša Valensijena.
Sa 23 postignutih golova bio je prvi strelac kluba (treći u Drugoj francuskoj ligi), a Valensijen postao prvoligaš. Postao je zvezda u društvu Horhea Luisa Buručage, reprezentativca Argentine, Kristofa Roberta, Žaka GlasmanaEugena Ekekeareprezentativca Kameruna, ali je na terenu i van njega najbolji bio s bivšim fudbalerom subotičkog Spartaka Živkom Slijepčevićem.

U NEMILOSTI PRIMORCA

„Od onih 23, bar 15 golova mi je Živko namestio. Bili smo fenomenalno primljeni kod navijača.“
Van terena i ortaci u poslu, držali su diskoteku. Prodao ju je vrlo brzo:

„Znaš, iako ja nisam išao u nju, lako dođeš na loš glas. To se tamo tada jako gledalo.“

Nakon četiri kola u prvoj ligi Francuske i loših rezultata smenjen je trener Fransis Smereki, a na njegovo mesto klub je doveo bivšeg jugoslovenskog reprezentativca i igrača splitskog Hajduka, Lila i Kana Boru Primorca.

„Iako je bio rat u Jugoslaviji, nisam na njega gledao kao Hrvata. Čak sam i Živku rekao: ‘dolazi naš čovek, Jugosloven, hajde da damo još više od sebe.’Ispao sam naivan.“

Pod vođstvom PrimorcaBošković je sve češće grejao klupu, dok za Slijepčevića nije bilo mesta ni na njoj.

Odemo u karantin pred utakmicu sa Strazburom. Primorac dođe u našu sobu, Živko i ja smo bili cimeri. Kaže: Živko, ti ćeš da igraš desetku, Gorane ti si u napadu. Mi pred utakmicu – Živko ni među 16 igrača, a ja na klupi. Nisam mogao da verujem.“

Publika, priča, još manje.
Klub je ispao u drugu ligu, ali već naredne sezone vratio se u premijerno društvo. Usledio je skandal koji je uzdrmao svetsku fudbalsku javnost.
Maja 1993. u prvenstvenoj fudbalskoj utakmici između Valensijena i prvaka Francuske Olimpika iz Marseja (koji je istog meseca u finalu Lige šampiona pobedom nad Milanom 1:0 prvi i jedini put postao prvak Evrope):
“Iz Olimpika su, navodno, zvali Glasmana, Buručagu i Roberta da im ponude novac da tu utakmicu odigraju slabo. Glasman je sve to ispričao na poluvremenu, a glavni sudija odlučio da se utakmica nastavi pa kako se završi.”

Završilo se neslavno. Šampion je slavio u predgrađu Pariza 1:0 golom Alena Bokšića, usledila je istraga, afera izbila na videlo. Naredne sezone klub Bernara Tapija vraćen je, po kazni, u drugu, a Valensijen u treću ligu.

KAD NEMA BOŠKOVIĆA DOBAR JE I PAPEN

“U Valensijenu sam ostao do januara 1995., posle sam dva meseca igrao za grčki Apolon, vratio se ponovo u Valensijen, pa odigrao sezonu za drugoligaš Ongulen.

1998. obreo se na egzotičnom ostrvu Reinjon (Reunion), bivšoj francuskoj koloniji južno od Madagaskara. Kao fudbaler, naravno:
Tamo, to je ludnica. Sve profesionalni igrači pri kraju karijere. Predsednik kluba je tri puta putovao do Francuske da me gleda, tražio je centarfora, navalili na mene. Prošao sam finansijski bolje nego u Apolonu i Ongulenu, a stanovao sam u drvenoj kući s pogledom na Indijski okean. Kad sam ja napustio doveli su Papena umesto mene.
2000. se vratio u francuski treću ligu, u Montron, a do do 2008. igrao aktivno u francuskoj petoj i šestoj ligi:
Imena klubova ti ne znače puno, za neke i ja ne znam da li postoje više.
Karijeru je završio 2008., u 42. godini života zbog operacije ligamenata kolena.
Igrao bih ja još“, kaže s osmehom Goran Bošković, prvi Kovinac koji je napravio zapaženu internacionalnu fudbalsku karijeru.


U DRUŠTVU SLAVNIH
Pored pomenutih igrača s početka devedesetih, u francuskom Valensijenu ponikli su Žan Pjer Papen, Kamerunac Rože Mila, a prvi igrač kluba iz pariskog predgrađa s prostora bivše Jugoslavije bio je Ivica Osim. Nakon gašenja polovinom devedesetih, klub je opet bio jedno vreme u društvu najboljih, a kapiten Valensijena bio je i nekadašnji igrač Crvene Zvezde Milan Biševac.


SLIČICE
Goran Bošković našao se i u albumu sa sličicama prvoligaških fudbalera krajem osamdesetih.
„Joj znam za te sličice, slikali su nas za album pre utakmice s Radom. Crveni dresovi sa belom poprečnom prugom, jel tako?“

O DARKU KOVAČEVIĆU

Kaže mi brat Zoran, „ima jedan mali, da li možeš da vidiš tamo u Zrenjaninu kod Draškovića, da li može da dođe na probu“. Ispričam Raki, ali kažem: „Veruj mi, ja ga ne poznajem, ali kažu da je dobar igrač“
„Pa samo Kovinci dolaze u ovaj klub.“ smeje se Raka. „Nema problema može.“ Ja dođem u Kovin i kažem Zoranu: Reci Darku da može da ide tad i tad na probu.
E sad tu ima hiljadu priča, te doveo ga je ovaj, onaj… Voleo bih da je Darko sad tu da potvrdi ovo što sam ti rekao. Sreli smo se tri, četiri puta u Zrenjaninu. Čujem da ne dolazi u Kovin.“


PORODICA
„Imam sina Vladimira 23 godine i ćerku Ninu, 18 godina. Žena mi je odavde tamo rođenja. Majka joj je Francuskinja otac Srbin, Nataša. Trenutno živimo u Periguu na 100 kolikometara od Bordoa, radim sa klincima do 13 godina i treniram kipu ASP iz Perigua“. Sin Vladimir krenuo je očevim stopama, ali nikad nije dostigao toliki uspeh: „Završio je menadžment, igra fudbal, ali to je neki rang kao naš Radnički“, kaže kroz osmeh Goran Bošković.

Čitajte još na Kovinac.com