Posle više od jednog veka Dubovac je tamo gde je i bio, bar po broju stanovnika, ali i ekonomiji;
Zašto baš ovo selo ima najmanje paora, a najviše gastarbajtera;
Od korpare do antibiotika, preko ribolova i lekovitog bilja i šta se desi kad u Dubovcu baciš kamen u vazduh
Pad nataliteta, s izuzetkom Malog Bavaništa, nigde nije izraženiji nego u „najistočnijem“ kovinskom opštinskom selu – Dubovcu. Shodno najmanjem broju stanovnika, u Dubovcu se rađa i najmanje dece. U ovom selu broj novorođenčadi bio je jednocifren još 2007. kad je rođeno svega devetoro dece.
Već naredne bilo ih je 17. „Dvocifreno“ je bilo i u 2009. i 2010., da bi se godinu dana kasnije, plač novorođenčadi opet čuo u svega devet domova.
Naredne opet u 10, a onda kao da je sve utihnulo.
Sa svega 4 prinove u 2013. (pa onda slično tome i tokom naredne decenije, uključujući i trenutak sadašnji) Dubovac je, čini se, daleko od svetle perspektive.
Šta još kažu brojevi:
Od 1.615 stanovnika (i 386) domaćinstava, koliko jeimao posleratne 1948., Dubovac je spao na 1.188 stanovnika u 354 domaćinstava i vratio se bukvalno na početak 20. veka (1900-te selo je imalo 1.167 žitelja).
Posledica ovakvog pada nataliteta već se pokazala u činjenici da selo nekoliko godina unazad jedino u opštini (opet, naravno, uz Malo Bavanište) nije imalo nikakav spotski klub.
Lokalno FK Jedinstvo oživelo je pre par godina zahvaljujući entuzijazmu Radovančeta Milenkovića (poznatijem kao Rajko Taksista).
Ipak, „borbene redove“ dubovačkog „junajteda“ i dalje mahom popunjavaju igrači sa strane.
Poslednji popis govori da je danas u selu gotovo polovina domova napuštena. Od ukupno 617 stambenih jedinica (od kojih je, golim okom vidljivo, trećina neuseljiva), tek 354 kuća ima domaćina (ili domaćicu).
Dubovac je jedno od opštinskih sela s najvećim brojem gastarbajtera. Precizne podatke o njihovom broju ne beleži ni zvanična statistika, ali ni mesna kancelarija.
Prvi talas ekonomske emigracije počeo je kad i ostatku nekadašnje države, priča jedan od članova Saveta mesne zajednice.
„Odlazili su mahom u Austriju ili Nemačku. Preciznu evidenciju ne vodim, ali računam da oko 180 domaćinstava ima nekoga preko. Mahom su to baš Austrija i Nemačka, a nešto manje Italija i Francuska. Puno je primera da je muž tri meseca u inostrantvu, pa kad se on vrati ide žena isto toliko. I tako cele godine.“
Eto dela odgovora na pitanje od čega, zapravo, Dubovčani žive.
Jer, iako je na papiru poljoprivredno selo, nikad nije imalo (jedino u opštini) ozbiljniju zemljoradničku zadrugu.
„Jedno vreme do ujedinjenja PIK Kovina bila je zadruga s petnaestak zaposlenih“, priča nam meštanin Zoran Kisački.
„Kad se tako divanimo, ja kažem, pa di će dubovački seljak da bude uspešan zemljoradnik? Ovde mogu da prežive samo ribari i stočari, ne i ratari. Ceo dubovački atar dal’ ima 1.500 ili 1.600 lanaca zemlje.“
Nije zanemarljiv ni broj onih koji su se zbog posla preselili u varoš. A Dubovac je od svih opštinskih sela najudaljeniji od adminstratinog centra opštine – Kovina.
„Dvadeset i četiri kilometara od mesne kancelarije do Kovina, eno je crta tamo na putu“, pokazuje Kisački.
Dodaje da je toliko i do Bele Crkve.
Dakle, na pola (regionalnog) puta ka rumunskoj granici, od koga, opet se jadaju, nema vajde:
„Možda neki kamiondžija stane da kupi doručak, popije sok, i to je to.“
Sva vajda od glavnog druma.
Premda su od pedesetih godina prošlog veka imali dvojicu predsednika opštine (doktora Mladena Milosavljevića i Jovicu Sekulića) Dubovčani će, gotovo u glas, reći da se od toga nisu puno ovajdili.
„Mi smo zapostavljeni 50 godina, moj utisak“, kaže jedan od sagovornika.
Planskom ekonomijom u doba samoupravnog socijalizma, zarad zapošljavanja seljana i sprečavanja odliva stanovništva, u selu je sredstvima kojekakvvih fondova i mesnog samodoprinosa, osamdesetih godina prošlog veka, izgrađeno tada jedino preduzeće. Ne baš maštovitog imena – Društveno preduzeće Dubovac.
Starijima će biti jasnije ako kažemo korpara.
„Bože, od tolikih svemogućih ideja izabrali da se tu prave kotarice. Ja sam tad to namerno tako rekao na nekom sastanku jer Dubovčani tako i kažu – kotarice.
Ćuti bre,kažu meni tada ti rukovodioci, znamo mi da od toga nema ništa, ali ostaće zgrada koju niko neće pomeriti iz sela.“
Uz „kotarice“ (iliti korpe od pruća), nekoliko desetina radnika plelo je od šiblja i garniture baštenskog nameštaja čija imena samo svedoče o nekim sećnijim vremenima (Marina, Lambada…)
„To je jako kratko trajalo. Kad je korpara likvidirana tu se uselio Hemofarm.“
(ovde bi bilo nepravedno Ne pomenuti da je najzaslužniji za dolazak Hemofarma bio pokojni Predrag Lane Jereminov, nekada blizak prijatelj s tadašnjim direktorom vršačkog giganta Miodragom Babićem).
Dubovački pogon antibiotika je jedna od tek nekoliko fabrika podignutih prošlog veka koje rade i danas.
Ipak, premalo za apetite seoceta od nešto preko hiljadu stanovnika.
Od sedamdesetak radnika tek polovina je iz Dubovca. Jedno vreme, saznali smo, zaživela je i klanica divljači, ali je i to zamrlo (ili prešlo u sivu ekonomiju).
Krvnu sliku sela održava natalitet brojnih romskih porodica (Dubovac od svih opštinskih sela, kazuje popis iz 2011., ima najveći procenat romske populacije – skoro pa deset posto. Za njih će meštani, najčešće krišom, reći da najbolje žive.
Uz nekoliko dečijih dodataka i socijalnu pomoć, izračunao nam je jedan meštanin, malo jači minimalac – trideset i sedam hiljada.
„I ima trideset slobodnih dana. A radi svaki dan kad hoće i koliko hoće. I svaki dan zaradi bar hilajdu dinara. I uz onih 37. Pa toliko neko s 15 lanaca ne zaradi.“
Nadnica od hiljadu (i nešto preko) dinara, saznali smo tada, u jednoj od tadašnje dve otkupne stanice lekovitog bilja.
„Gornji deo sela živi od toga, a donji od ribolova“, kazuju upućeni. Bar tridesetak domaćinstava u Dunavkoj ulici živi od ulova na Dunavu.
U selu u kojem nema bankomata, bioskopa, stomatologa, doma kulture, gde je, kažu, voda žuta, radi tek jedna kafana i par prodavnica.
Ima li čega da valja, pitamo, misleći na popularna vikend naselja Slatine i Staro selo?
„Nama ni to nije dobro“, govorio nam je, pomalo ironično, sagovornik i ispričao ovakvu priču:
„Kad su sedamdesetih godina naši ljudi prodavali njive pored Dunava, ja sam slušao priče: kažu, doći će vikendaši pa će oni od Dubovčana da kupuju sira i jaja i šta ti ja znam. Sad imamo situaciju da vikendaši to isto prodaju nama. Pošto svi oni imaju koze i živinu.“
Dubovac je godinama na meti lovaca iz Italije, Poslednjih nekoliko godina kupili su par kuća u selu.
Ipak, znatno je više Dubovčana koji su u Italiji (Austriji, Nemačkoj…)
Ili planiraju da odu.
„Imao sam i ja želju da svojevremeno odem odavde“, ispričao nam je na kraju jedan sagovornik:
„Ali me Bog skrlj’o ovde.“
Mekane šaljivdžije (iliti: kamenom na Sekuliće)
Dubovčane bije glas da su od svih stanovnika kovinskih sela „najmekši“. I ne samo da nisu spremni da se lako zamere, već su voljni da se našale na svoj račun. U prilog tome i vic koji nam je ispričalo nekoliko meštana, a koji se odnosi na najbrojnije seosko prezime:
– U Dubovcu kamen da baciš u vazduh teško da neće da padne na glavu nekom od Sekulića.
