„Ujutru u pet dva autobusa, pa u pola sedam đački, pa onda jedan u pet do sedam, pa u sedam i deset. Svaki krcat“, priča Snežana Končarević kako je nekada bilo kada Kozarin autobus (kovinski prevoznik) krene sa stanice u Gaju. „Dobro se sećam to je bio kraj 1986. i početak 1987. godine, tada sam radila kao kondukter, a onda prešla u kancelariju.“
Danas su, kaže naša sagovornica, autobuske linije sa opštinskim centrom (Kovinom) proređene, a i putnika je neuporedivo manje. „Sad imamo jedan autobus u pet i jedan u pola sedam. Uglavnom su poluprazni, pa često šalju kombi.“
U poslednje dve decenije brojke kažu da je Gaj manji za gotovo hiljadu stanovnika. U prvom popisu u ovom veku (2002. godine) Gaj je imao 3.302 žitelja, naredni je izbrojao 2.929, a poslednji rađen prošle godine 2.486.
„Moj suprug i jedan njegov prijatelj su brojali koliko ljudi živi sa desne strane najveće gajačke ulice – Miše Stojkovića – i izbrojali su 147 i mnogo praznih kuća. Dosta tih kuća je na prodaju, cene su razne od 10 do 50 hiljada eura, zavisi.“
Mesto Gaj spada u red veoma starih naselja. Istorijski dokument o Gaju datira iz 1355. godine kada je zabeležen kao naselje koje pripada Krašovskoj županiji. Na mestu Starog sela danas postoji pravoslavni manastir i nekoliko salaša. Tokom 14. i 15. veka Gaj je bio značajna raskrsnica između kovinskog utvrđenja, dubovačkog na Dunavu i naselja na severu.
U „Letopisu“ Feliks Mileker (srpski učitelj i istraživač) beleži sledeće: „U prvim naletima Turaka bio je uništen i sve do 1713. godine nije postojao. Posle proterivanja Turaka doseljava se izvestan broj stanovnika, a 1717. godine pripadao je vršačkom okrugu. Godine 1753. označen je kao srpsko naselje. Velike poplave pedesetih godina 18. veka, potpuno su uništile naselje, tako da je na karti Mercija iz 1761. godine označeno kao nenaseljeno. Nakon toga naselje se gradi na današnjem mestu“
„Godine 1770. po naređenju Marije Terezije pripao je srpskoj vojnoj granici, a 1873. godine priključen je tamiškoj županiji i iste godine dobija pravo na održavanje nedeljnih pijaca. Tri godine kasnije formirana je Kreditna zadruga. Od 1893. do 1895. godine podiže se park u centru naselja“.
Prva škola je počela sa radom još krajem 18. veka kao četvororazredna. U 19. veku imala je 6 razreda, a od Drugog svetskog rata je osmogodišnja. Osnovna škola „Miša Stojković“ radi (u novoj zgradi)od 1985. godine.
Prema nekim podacima broj đaka u školi 1920. godine bio je 279 (154 dečaka 125 devojčica), 1932. škola je imala 401. učenika. Danas je taj broj nešto iznad dve stotine (214), koliko je prema onome što piše na školskom sajtu upisano za 2021/2. školsku godinu, uz sedamnaest putnika iz Šumarka i sa Belog brega i jednog učenika iz Dubovca. Najviše učenika je u šestom razredu – 39, dok je u osmom najmanje – 19.
U ovoj školskoj godini upisana su 22 đaka prvaka.
„Više ljudi umre nego što se rodi. U proseku se rađa oko dvadesetak dece godišnje. Pre dve godine smo bili kod prijatelja na slavi, pa je jedan čovek koji je dobar sa našim, seoskim, popom, rekao da je do novembra umrlo nešto više od 40 ljudi“.
Naša sagovornica kaže da se deca koju odu na školovanje van Gaja uglavnom kući vraćaju za praznike.
„Malo ih i izlazi u centar. Dok smo držali kafić dolazili su i preko nedelje na sok, sendvič, pljeskavicu… ali od kako je diskoteka, uglavnom se čuvaju za vikend. Besparica je.“
Na pitanje gde ljudi iz Gaja rade, naša sagovornica kaže da ih je najviše zaposleno u Vestu u Kovinu.
„Ima ih na rudniku, nešto malo u Hemofarmu…“
Prva asocijacija na gajačku privredu nekada je bio „7. jul“.
„Poljoprivredno dobro 7. jul na ulazu u selu, to sada drži neki privatnik. Ne znam tačno odakle je. Pre je to držao Mladen (Atel-tetel) sa sinom… Uglavnom, dođu traktoristi iz Beške ili okoline Beograda da mu pooru to. Dva dana oru, dan-noć, ovde kod nas u pansionu (jedinom u selu) prespavaju.
Gaj ima ambulantu, dve privatne apoteke ( „isti je vlasnik“ ) od skora ponovo i stomatologa („radi dva puta nedeljno“), poštu i nekoliko prodavnica.
„Podunavlje i DIS, dok je nekoliko privatnika zatvorilo“.
Na pitanje kakva je voda u selu, naša sagovornica, kaže da je pije.
„Ne znam kakvog je kvaliteta. Kad nestane struje nestane i vode kao i u svim selima zbog pumpi koje se ugase, rade na struju. Posle kad pustiš vodu bude skroz žuta…“.
Ni u Gaju kao i u ostalim selima opštine nema kanalizacije.
„Bilo je nekih priča, uglavnom pred izbore, ali to nikada nije zaživelo.“
Sportski život sela sveo se na karate (sekcija FK Radničkog), šah („Voja Poštar“) i fudbal. Fudbalski klub Partizan dugi niz godina igrao je u petom rangu srpskog fudbala, Područnoj ligi Pančeva, popularnoj „Primeri“, a od ove godine skliznuo je stepenik niže pa igra u Drugoj južnobanatskoj. Takođe, tradiciju ima i 3 na 3 turnir u basketu. Nekada je postojao i rukometni klub (krajem prošlog veka, jednom je, istina na kratko, obnovio rad i u ovom).
„Imamo i KUD Gaj, koji radi na entuzijazmu grupe ljudi i uglavnom u njemu igraju deca do osmog razreda, dok ne napuste selo kada upišu srednju školu. Radi i Dom kulture, nema bioskopa, a imamo i 3-4 Udruženja penzionera. Bilo je jedno, ali su se onda razdelili. Odvoji se jedna žena, po povuče druge žene sa njom“
