O vremenu kad je napredna omladina zaista bila progresivna (a ne samo deklarativno, kao danas), mediji malko gori nego ove 2020., a opet, odškrinuti mladim buntovnicima, internet daleko kao u knjigama Artura Klarka, kompakt diskovi još uvek sajens fikšn, a rat tu u komšiluku (ili „okruženju“), na svega 200 kilometara od nas. „Bezbrižnih“.
Vratite se, ako ste dovoljno stari, u 1992. godinu.
Možda je, za početak priče, najbolja opaska autora – zamislite orvelovsko vreme kad ni na jednoj radio stanici u državi niste mogli da čujete bosanske ili, ne daj Bože, hrvatske pop i rok sastave ( s izuzetkom „oslobođenog Radio Pančeva urednice Ofelije Backović koja je zbog profesionalnog novinarstva smenjena u jesen te iste godine), a piratske kasete istih onih sastava koji danas pune Štark i druge beogradske arene i dvorane (Kazalište, Valjak, Lajbah…) kupovane su „ispod ruke“ ispred SKC-a.
E sad, zamislite, dve godine kasnije, ali u nepromenjenoj atmosferi „rata u okruženju“, grupu momaka iz Pule koja se odvažila da se (preko Mađarske, jer drugačije nije moglo) „dopela“ do Beograda i u njemu „preživi“ punih mesec dana! I to samo da bi istarskim fanovima dofurali malo beogradskog rokenrola i skrojili svoj broj fanzina (mlađoj publici preporučujemo da na wikipediji pronađe značenje reči fanzin).
Ovde, otprilike, prestaje ova malo duža opaska autora, a kreće priča o Post scriptumu, kovinskom fanzinu koji je doživeo svega tri izdanja, ali obeležio odrastanje nekoliko generacija.
„U januaru ove godine u Beogradu, dakle sa 26 godina zakašnjenja, održana je promocija fanzina Distorzija iz Pule. Posle četvrt i više veka grupa fanzinaša i muzičara iz Pule pričala je o tom, tada neverovatnom poduhvatu i čudesnim sticajima okolnosti i ljudske solidarnosti koja im je omogućila mesec dana boravka u Beogradu tog januara 1994.
Upoznali su puno kolega, uradili nekoliko intervjua, po povratku u Pulu uradili su kompilaciju No border na kojoj su bile pesme bendova iz Srbije. Ali i fanzin posvećen sceni u Srbiji. U njemu je dr Fric iz KUD Idijota koji je napisao kako su njegovo kolege iz benda bukvalno progutale sve primerke. Kao male enciklopedije alternativne kulture naveo i je i naš, kovinski, Post scriptum. Bila sam ganuta što sam tek 2020. saznala da je nešto što smo radili devedesetih prelazilo granice u sred rata, a stizalo i do benda KUD Idijoti uz koji smo odrastali“, priča za naš sajt Aleksandra Caca Sekulić, jedna od osnivačica fanzina, a danas urednica programa u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju.
Post scriptum je nastao 1992. na inicijativu Predraga Stojmenovića, tada kovinskog gimnazijalca, danas uspešnog pozorišnog režisera.
Njegova je, pričaju nam „preživeli“, i ona opaska iz naslova – Da smo znali da nas čitaju KUD Idijoti imali bi veću tremu.
„Svi smo se već nečim bavili – muzikom, pisanjem, pozorištem, poezijom“, kaže Aleksandra i dodaje da su se već nakon prvog broja zbližili s malo starijom ekipom koja je na (ugašenom) Radio Kovinu imala svojih „pet minuta“ – (omladinsku) emisiju Radio Bastilja. Maštovito nazvana po nadimku koji je“ druga (pacifistička) Srbija“ prikačila tadašnjem javnom servisu (zgodna prilika za poređenje slobode medija tada i sada).
„Čoveče, gde si se toga setio… Koje vreme, fascinantno“, bila je prva reakcija jednog od idejnih tvoraca tadašnje kovinske Bastilje Aleksandra Đerića Đere.
Već u impresumu drugog broja našla su se imena (neki, nažalost, nisu više među živima) čiji je generacijski raspon bio veći od decenije. Ali su im ideje i interesovanja bili isti.
„Počeli smo sa organizovanjem festivala. Veliki zamah dao nam je i kovinski bend Wild Pigs and Horses, koji je nastao kao neka vrsta „super benda“ sastavljen od članova raznih grupa i muzičkih pravaca, tako stvarajući jedinstven i bogat, autentičan zvuk (prethodni bendovi kao Tornjevi Boa Maria, Lady Punk, Horror Boogie, Keopsi…). U novembru 1992. godine, uspeli smo da napravimo festival i okupimo bendove Kazna za uši, Instant Karma, Definite Choice i kovinski Wild Pigs and Horses.“
https://www.youtube.com/watch?v=cERVO1UgQSA
Svirka je održana u krcatoj sali „radničkog doma“ (mestu gde danas neki novi klinci pevaju neke nove „hitove“ – Kafana Još ovu noć)
Posle koncerta usledila je izložba u Domu kulture po pozivu i u saradnji sa opštinskim školama u kovinskoj opštini.
„Na kraju i da izvedemo i predstavu u režiji Predraga Stojmenovića, koja je obradila televizijske forme i apsurdnu realnost u kojoj smo živeli. Sećam se koliko su se ljudi u Kovinu angažovali, posvetili i pomogli u organizaciji, prilozima, fotokopiranjem, besplatnim uslugama.“
U prilog ovoj poslednjoj tvrdnji svedoči i „sponzorski pul“ na koricama fanzina – Od Fabrike šećera, Zvezde, Osiguranja Stari grad, pa sve do privatnih butika i kafića. Reklame koje bi danas teško skupio neki lokalni list (da postoji).
„I danas kada posle mnogo godina čitam, zaista ima zanimljivih kritičkih tekstova, osvrta na kulturna dešavanja, pokušaja da se osvetle neki kontinuiteti i uticaji u muzici, književnosti, pozorištu – a sve to pre interneta i uz vrlo sužen medijski kontekst. U Kovinu se nije mogao čuti Radio B92 koji je u to vreme imao najrelevantniji muzičli i kulturni program, povremeno bi pojedine emisije na Radio Politici ili na nekim televizijama u nastajanju donele neko iznenađenje, ali nama prethodna generacija, urednici Radio Bastilje, pokazali su koliko je važno tražiti svoje izvore, čitati, razmenjivati, i fanzini su, kao medij alternativne kulture, bili noseći informativni kanal, fanzinaška poštanska mreža bila je jedna jedna od važnijih mreža, kružile su kasete, tekstovi…“, podseća na to vreme naša sagovornica.
Muzički časopisi i časopisi šireg polja kulture čuvali su se kao relikvije i kružili, o muzici se pričalo, knjige su se pozajmljivale, i sve je to činilo neku vrstu zajednice.
Okupljeni ovim interesovanjima, Kovinci su pod šifrom „Kozara Kovin“ nekoliko puta uzastopno pobeđivali na kvizu „Velika R’N’R prevara“ na Radio B92, što im je za nagradu donosilo privilegiju da puštaju muziku na tom radiju.
„To je bio divan „ritual“ takmičenja u znaju o muzici, filmu i popularnoj kulturi koja je bila izraz velikog značaja alternativne kulture za naše generacije.“
Slučaj je hteo da dva od tri broja, ovog, danas, neprocenjivog svedočanstva, prežive u arhivi Aleksandre Sekulić .
„Ovo „pismo“ iz 1994. me je ganulo dok sam listala reprint fanzina na njegovoj zakasneloj promociji i poslala sam ove vesti iz devedesetih svim ljudima iz tog vremena i tog Kovina. Pismo je možda dugo putovalo.“
Ali, eto, stiglo je i do nas.
A mi ga prenosimo dalje.
Zahvaljujući Aleksandri „poklanjamo“ vam dva preživela primerka Post scriptuma u pdf formatu.
https://kovinac.rs/wp-content/uploads/2020/02/post-scriptum-2.pdf
https://kovinac.rs/wp-content/uploads/2020/02/post-scriptum-3.pdf
