“Negativan sam na covid-19”, poruka je koju je pre nekoliko dana potpisniku ovoga teksta poslao Zoran Mladenović, do skora naš sugrađanin, specijalizant psihijatrije, nakon isteka 28. dana karantina.
Doktorova priča započela je u manastiru Hilandar, sredinom marta, kada je ukazao pomoć jednom Italijanu.
“Pregledao sam pacijenta Italijana, 68 godina, sa svim simptomima karakterističnim za infekciju korona virusom. Bio je jako lošeg opšteg stanja, tako da smo ga hitno, dva monaha i ja, u avanturi koja ide uz rame holivudskim filmovima, kroz gudure Svete Gore, kopnenim putem, kojim ljudi jako retko idu, predali grčkim kolegama, sve do Soluna, do Univerzitetske bolnice gde Grci leče svoje obolele od korona virusa.
Ono što sam video demantuje sve što sam ikad pročitao na fakultetu o korona virusu. Uživo, na najdirektniji način, shvatio sam da se ne radi o ‘bezazlenom virusu koji kod mlade populacije izaziva blage respiratorne simptome koji se, ili ne primećuju, ili se kvalifikuju kao blaga prehlada’.
Nikad mi niko nije rekao, niti sam se ikad zapitao, a šta biva kad se stariji čovek zarazi tim virusom? Sad znam. Nije tako bezazleno. Shvatio sam, od korona virusa se umire”, priča Mladenović za naš sajt.
O čemu si razmišljao dok ga vodite u bolnicu? Sumnja na..
… Samo o Italijanu i da mu bude dobro. Padala je neka kiša da ni mačku ne bih pustio napolje, ali jednostavno si fokusiran samo na to da pružiš pomoć.
Inače, Mladenović je član Hilandarskog lekarskog društva, koje je tako organizvano da se lekari članovi društva tokom godine smenjuju u svojim dežurstvima u ambulanti manastira Hilandar i time obezbeđuju zdravstvenu zaštitu bratstvu manastira kao i svim posetiocima tokom godine. Hilandar ima jedno od značajnijih mesta u hijerarhiji Monaške republike, tako da je jedan od retkih manastra koji ima svoju ambulantu.
“Elem, prvi rezultati pokazali su da je ‘moj Italijan‘ pozitivan. Određen mi je strogi karantin. Ta tri dana u izolaciji, u sobi Svetog Manastira Hilandar, bila su tri dana razmišljanja, tri dana molitve za nesrećnog Italijana, tri dana molitve za sve obolele, tri dana verovanja da se ljudi iz mog tima (dva monaha i jedan policajac) nisu zarazili i na kraju da se i sam nisam zarazio.
U karantinu ste sami sa sobom i tu je jako zanimljivo šta sve može u takvim okolnostima da vam prođe kroz glavu. Šta je prvo bilo ne znam, ali znam da sam uglavnom misliio na Italijana, jer je bio u teškom stanju i falila mi je informacija kako je trenutno i da li će uspeti da se izvuče.
Što se mene tiče negde sam priželjkivao da ako sam već pozitivan da što pre dobijem simptome, što pre preležim virus i ‘završim s tim što pre‘. Tokom pregleda i transporta nosio sam masku i rukavice tako da sam znao da su šanse da i ja obolim ipak male.”
Ipak, posle tri dana, ispostavilo se da je Italijan negativan.
Informacija, da je Italijan pozitivan na koronu, bila je nezvanična. Jutro nakon testiranja Italijana neko je javio u manstir da je Italijan pozitivan. Tu informaciju su dobili i grčki mediji koji su odmah požurili da senzacionalistički objave vest da se u Hilandaru pojavila korona.
Kasnije su stugli zvanični rezultati testiranja, moje molitve su uslišene, a mi smo dobili dozvolu da izađemo iz karanitina. U to vreme već su svi posetioci otišli. U manstiru smo bili samo monasi i ja. Iako celokupno monaštvo manastira Hilandar smatram svojim velikim prijateljima ipak odlučujem da se vratim u Srbiju.
U to vreme svi prevoznici su prestali da saobraćaju, pa se pristupilo organizovanju alternativnim putevima mog prebacivanja za Srbiju. Kreće moja Odiseja – moj povratak kući.
Odmah nakon ulaska na brod koji saobraća od Svete Gore ka Grčkoj, shvatio sam da je informacija o jednom “zaraženom” na Hilandaru u grčkoj imala odjeka. Naime, svi zaposleni na brodu kako su videli da se ukrcava lekar sa Hilandara su se odmah razbežali, a kartu mi nisu ni naplatili. Pet evra koje sam spremio za kratu dao sam jednom bugraskom beksućniku koji se takođe našao na brodu.
Neko vreme sam proveo u manastiru Kakovo (srpski manastir u Grčkoj), da bih potom preko Bugarske (jer ona jedina u to vreme nije zatvorila svoje granice), sa puno peripetija, menjanjem više prevoza, sve do toga da sam na kraju prepešačio 10-ak kilometara da bih prešao granicu Bugarske i Srbije. U Dimitrovgradu me je sačekala supruga i nedugo potom sam ponovo bio u svojoj kući.
Veliku zahvalnost za moj povratak kući dugujem pre svega monaštvu Svetog Manastira Hilandar, monaštvu manastira Kakovo, ljudima iz Zadužbine Hilandara u Beogradu, prijateljima Hilandara u Bugarskoj koji su organizovali moj put kroz Bugarsku.
Stižeš u Srbiju. Čeka te novi karantin, ovoga puta 28 dana. Simptoma nemaš. Radi li te „crv“ s obzirom da je Italijan bio pozitivan, pa negativan, da bi, možda, mogao da budeš zaražen? „Osluškuješ“ li telo? Je li to što si doktor olakšavajuća okolnost ili…
Svi lekari još od studentskih dana ‘osluškuju svoje telo‘, dok čitaju ispite traže po sebi simptome nekih bolesti koje trenutno uče. Tako da lekarima upravo to znanje iz oblasti medicine često pravi veliki teret, a ne olakšanje, jer uvek se razmišlja o najgorim scenarijima. Tako je i sa koronom, znao sam da postoji mogućnost lažno negativnog testa, pa sam prvih sedam dana zaista i očekivao neke simptome bar sezonskog gripa jer je utvrđeno da je Italijan bolovao od sezonskog gripa. Poštovao sam mere samoizolacije da ne bih eventualno nekog drugog zarazio i to mi je bilo dovoljno za spokoj.
Školovao si se da lečiš ljude. Ima li straha s obzirom da je reč o zaraznoj bolesti?
U čovekovoj prirodi jeste da se javlja strah u slučaju neke nadolazeće opasnosti. A ako se uzme u obzir da postoji mogućnost da se ovim virusom zarazi veliki broj ljudi onda ta nadolazeća opasnost postaje realna, a strah intenziviniji. Međutim, dodao bih, samo oboljevanje od bolesti nije kraj, i da tek tu sledi borba. Takođe, samo oboljevanje dosta zavisi od nas samih, a kad je nešto ‘u našim rukama‘ onda se sa povećanjem opreznosti proporcionalno smanjuje strah. Tako da je moj odgovor na tvoje pitanje: Opreznost da, strah ne.
Po isteku karantina čekalo te je testiranje. Koliko je psihički teško čekati rezultat?
Čekanje je filozofska kategorija. Svako čekanje samo po sebi, teško je. U mom slučaju testiranje je bilo posle dvadesetak dana samoizolacije, a rađeno je u svrhu potvrde da nemam virus, da bih mogao da se vratim na posao što pre. Znao sam da je jako mali procenat verovatnoće da budem pozitivan, ali ti jednocifreni procenti ponekad proizvode najviše brige i sekiracije.
Kukali smo da nemamo vremena za sebe, da se posvetimo porodici u meri u kojoj bi to želeli, da ovo, da ono… Kako ti je prošlo 28 dana u karantinu? Šta si radio? Je li bilo kakvih velikih životnih odluka?
Samoizolacija me naučila da još više volim svoju porodicu, svoju zemlju, svoj lekarski poziv, da cenim svakodnevne sitne radosti, pogotovo vankućne aktivnosti (šetnju po osunčanoj obali Dunava, piće sa društvom, sport u prirodi…) a bogami i naučila da itekako dosta radosti može da donesu i neke kućne aktivnosti (čitanje knjiga, gledanje filmova i serija, uživanje u društvenim igrama i lenčarenju sa porodicom…). Takođe, naučila me da nema bezazlenih bolesti, da svaka bolest, ma koliko bezazlena bila, zahteva ozbiljan pristup da se ne bi otela kontroli. Shvatio sam da samo ozbiljnošću struke i društva možemo da sačuvamo bezazlenost nekih bolesti.
Na kraju, ispričaću jednu priču, koju mi je preneo jedan kolega pre nekoliko dana. Neki naš mlad čovek koji radi privremeno-povremeno u Holandiji, kad je epidemija zahvatila Holandiju, odlučio da se vrati kući. Naravno, na granici je dobio papir o merama samoizolacije i usmeno upozorenje i molbu da se pridržava svih mera u cilju što efikasnijeg suzbijanja epidemije. Uz ljubazan osmeh klimne glavom i obeća da će biti sve kako piše i kako mora.
U sebi ubrzo konstatova da se ‘to dešava tamo nekim Kinezima‘ i da neće valjda njega, on je Srbenda odrasla na slanini a i rakiju ‘zna povremeno da drmne‘, šta njemu može ‘tamo neka korona‘.
U rodnom mestu nije preskočio niti jednu kafanu, čašćavao sa ciljem da pokaže koliko je uspeo tamo na zapadu, kasno u noć stigao je i kući. Ceo sledeći dan, nije izlazio iz kuće, ne zbog samoizolacije nego zbog mamurluka. Samoizolcije se setio tek pet dana nakon ulaska u Srbiju, kada ga je policija na to podsetila, usput donevši mu papir o njegovoj samoizolaciji koji je ovaj izgubio onog dana u jednoj kafani pa je taj papir kafedžija pokupio i predao policiji. Naime, komšinica koja ima 82 godine, inače do tad krepka starica koja je svoju duboku starost zaslužila višedecenijskim zdravim životnim navikama, teško se razbolela, ispostavilo se od korona virusa koji je najverovatnije dobila od komšije novopečenog Holanđanina. Tada je saznao da je i on pozitivan. Plakao je i prekoravao sam sebe, tražio od policije da ga odmah vodi u zatvor, jer bakica je bila ne samo njegova omiljena komšinica nego omiljena komšinica svih klinaca u kraju u više generacija. Ove dane teškog psihičkog rastrojstva pamtiće ceo život, kaže kad bi mogao dao bi sve, samo da se bakica izvuče, neće, veli, da nosi nikog na duši ceo život.
Kad sledeći put izađete na ulicu setite se i ovoga – mladom čoveku korona virus uglavnom ne može ništa (ovo verovatno i nije tačno jer sve više mladih oboljeva od teške forme) ali starog čoveka može da ubije. Nemojte da nekog nosite na duši. Nađite način da se zabavite u kući, radite stvari koje vas čine srećnim, čitajte knjige, gledajte filmove, ne izlazite iz kuće dok ovo traje. Omogućimo našim najstarijim sugrađanima da prožive svoju starost bezbrižno, nemojte da im mi to našom nemarnošću uskraćujemo.
I aplauz naravno, i to treba, samo bih apelovao da se sa tim aplauzom nastavi i nakon ove epidemije jer lekari i drugo medicinsko osoblje će i posle ovoga nastaviti da leči ljude i spašava živote, prosto zato što je to naš posao, za to smo školovani i za to smo plaćeni.