Deliblato je od Kovina udaljeno devet kilometara. Povezani su drumskim saobraćajem, sa nekoliko autobuskih linija.
“Mislim da ima četiri ili pet polazaka tokom dana. Zavisi i od škole, da li ima onih, kako mi to zovemo, đačkih linija, tako da je najbolje da imate automobil. A tako se organizuju, gotovo, svi koji rade u firmama van Deliblata.”
Deliblato je nekada imalo i železničku stanicu koja je puštena u saobraćaj 1894. godine i bila je deo pruge Vladimirovac – Kovin. Zatvorena je za saobraćaj sedamdesetih godina prošlog veka i nikada nije obnovljena.
U selu postoji Dom kulture koji se renovira duže vreme. Nastao je iz Zadružnog doma koji je gradilo selo (seoski majstori), ali je kasnije “prebačen” na opštinu jer Mesna zajednica nije imala novca za održavanje.
Aktivno je Kulturno-umetničko društvo “Paja Marganović”.
Deliblatski sport se sveo na Fudbalski klub “Omladinac” (koji se takmiči u Drugoj južnobanatskoj ligi, pretposlednjem rangu srpskog loptanja. Za klub je kratko posle rata igrao i legendarni reprezentativac Moša Marjanović. Do skoro je bio aktivan i rukometni klub kojem je zenit bio igranje u srpskoj ligi dok nam se država zvala Jugoslavija), i karate sekciju kovinskog Radničkog.
Najveći sportski uspesi vezani su za stono-teniski klub Peščaru koji je u vreme SFRJ bio na domak Druge savezne lige.
Priliku za razvoj deliblata neki vide u turizmu preko Specijalnog rezervata prirode – Kraljevca. Jednog od svega 25 u našoj zemlji.
Rezervat, koji se prostire na nešto manje od 265 hektara, stanište je nekoliko ugroženih biljnih i životinjskih vrsta. Čine ga tri prostorne celine: jezero „Kraljevac“, pašnjak „Spasovina” (u narodu poznat kao „Vašarište”) i dolina izvora „Obzovik“ sa istoimenim pašnjakom. Specijalni rezervat prirode „Kraljevac” je područje jedinstvene prirodne lepote gde plutajuća ostrva pomerana jakim vetrom neprekidno menjaju okolni pejzaž.
Plutajuća i stalna ostrva predstavljaju ostatke nizijskih tresava, jednih od globalno najredjih i najugroženijih tipova staništa, kao i jedno od poslednjih utočišta retke biljne zajednice barske paprati i močvarne ive na našim prostorima. Taj svojevrsni „mini arhipelag“ sa vodenim oknima i podzemnim izvorima, koji ne mrznu ni tokom najvećih zima, predstavljaju značajno stanište za ribe, uključujući i globalno ugroženu vrstu „Umbra krameri“, kao i zimovalište i odmorište za ptice tokom prolećne i jesenje seobe.
Priča o „Kraljevcu“ koja će ga učiniti onakvim kakav je danas započinje pre dve decenije, krajem 2002. i početkom 2003. godine, kada je Udruženje sportskih ribolovaca „Deliblatsko jezero“, Pokrajinskom zavodu za zaštitu prirode podnelo zahtev za zaštitu tog prirodnog blaga na rubu nadaleko poznate peščare.
„Nakon našeg zahteva, na teren je izašla ekipa Pokrajnskog zavoda. Reč je o standardnoj proceduri koja podrazumeva redosled poteza koji počinje podnošenjem zahteva, nakon koga sledi njihov izlazak na teren i istraživanje koje utvrđuje osnovanost predloga, odnosno – šta je to što je predmet zaštite, objašnjavaju za portal „Kovinac“ iz SRP Kraljevca i kažu, da su oni, kao ribolovci, imali „fokus“ na jezeru.
Osnovanošću zahteva bavili su se Nikola Stojnić „ptičar“ (ornitolog) i Vesna Habijan, koja je, kako Sarmeš ističe, „zaista znala mnogo o jezeru“, a bila je i stručni savetnik Zavoda za Deliblatsku peščaru.
„Kada su čamcima ušli u jezero Stojnić je primetio barsku paprat, strogo zaštićenu vrstu koja vodi poreklo čak iz ledenog doba, dotad registrovanu samo još na Obedskoj bari. Pozvao je koleginicu kojoj su biljke specijalnost i rekao joj – „onih tvojih biljaka ima kao šaše – koliko hoćeš“. Kad su zagrebli malo dublje čamcima po tresetnim ostrvima jezera, videli su da barske paprati ima na celom potesu. Tada smo znali da je to – to, jer smo uz neke stare vrste pod zaštitom dobili i nove“, govore u SRP Kraljevac o detaljima koji su presudno uticali da se stvore uslovi za početak rada na studiji koja će deo Deliblata nepovratno pretvoriti u Specijalni rezervat prirode.
Crnka – Umbra krameri – „Kraljica“ Kraljevca
Jedno selo – četiri sveštenika
Kada je 1797. godine popisan pravoslavni klir Temišvarske eparhije tu je živelo četiri sveštenika, koji su odreda znali srpski i rumunski jezik. Parosi, pop Marko Ivaškov (rukop. 1763), pop Filip Stojanović (1759), pop Andrej Ivaškov (1791) te đakon Arsenije Mihajlov (1793).
