„Kao igrač nisam baš bio nešto zlatan i sjajan, umeo sam da odreagujem na sudijsku odluku, ali me je nešto vuklo da probam da vidim kako bi sve to izgledalo kada bih se ja našao u ulozi sudije“, kaže Dejan Savić, košarkaški sudija, o odluci da za životni poziv izabere jedan od dva posla za koji je „rođen“ svaki od sedam miliona stanovnika naše države (drugo zanimanje je naravno selektor). Savić, najbolji sudija kojeg je naš grad imao, juče je zajedno sa Nevenom Jovanović bio gost košarkaškog kampa „Kovin 2020“.
„Moja prva utakmica bila je pre skoro 20 godina. Sudio sam u Mramorku utakmicu između Proletera i vršačkog Kondivika. Inače, ja sam na tu utakmicu otišao kao gledalac, ali se jedan od sudija povredio i ja sam ‘uskočio’. U jednom trenutku su hteli da nastave sa jednim sudijom i onda je Mirko Popović (nekadašnji trener košarkaša) sa kojim sam išao da gledam utakmicu, rekao Mići Dotliću, doaenu pančevačke košarke, delegatu na toj utakmici – ‘imate ovde sudiju’. Odsudio sam drugo poluvreme i dodatnih pet minuta, jer je utakmica otišla u produžetak. To je bio moj zvanični sudijski debi i neko moje pojavljivanje na mapi, zatim su krenula delegiranja i od 1997. godine sam počeo da sudim seniorsku ligu“, priseća se početka karijere naš sagovornik. Savić od 2005. godine sudi drugi stepen takmičenja za muškarce, odnosno najviši stepen košarkaškog takmičenja za žene u državi.
– Ima li treme kod sudija pred utakmice?
– Ima, naravno. Mislim da je to normalno kada su situacije u kojima imaš odgovornost, kada su derbiji, kada su utakmice od velikog značaja za jedan ili oba tima. Utakmica pred koju sam imao najveću tremu bila je finale državnog Kupa za žene između Zvezde i Partizana 2018. godine u Banji Koviljači. Svi znamo šta derbi nosi u bilo kom sportu. Ovu utakmicu je još i prenosila Arena, tako da je zaista veliki broj ljudi pratio. Nekako tu bih utakmicu izdvojio i pripremu za nju, psihičku pre svega.“
– Najbolje si po tvom mišljenju odsudio…?
– Bilo je stvarno dosta utakmica koje sam dobro odsudio, ali naravno, i onih gde možeš bolje, jer mislim da je normalno da uvek težiš ka boljem. Izdvajam utakmicu od pred dve sezone kada je Dinamik ušao u Košarkašku ligu Srbije, a kada su igrali protiv Dunava, koji je sada isto prvoligaš. Igrano je u Banovcima. Zaista, izvanredna utakmice oba tima, a i suđenje je bilo isto takvo što potvrđuju čestitke iz oba tabora, iako je gost pobedio.
– Najteža utakmica za suđenje bila ti je…?
– Uh, bilo ih je. Na muškoj seniorskoj pogotovu. Hm… Čajetina! Tu je Zlatibor domaćin, koji je sada opet prvoligaš. Dakle, utakmica Zlatibor – Sloboda Užice. To je lokalni derbi koji treba doživeti, odsuditi i onda pričati o tome. To je ne znam, treba naći pravu reč za to… kao što je recimo Zvezda – Partizan na najvišem nivou, u ovom okviru tu je Zlatibor – Sloboda.
Gde je po sudije najviše vruć teren?
– Žitorađa! Tamo je Prokuplje igralo kao domaćin i tamo je bilo svega. Bio sam s kolegom jedne godine, igrali su protiv Juga iz Vranja za koji je nastupao Miljan Pavković, koji je prošle godine bio promoter kampa u Kovinu. Prelazili su iz publike na teren pred početak drugog poluvremena, pretili nam. Posle utakmice su kolegu napali ispred automobila. Tu je bilo baš vruće. Mogu da kažem da i Čajetina nije prijatna… Ipak, u principu, a to ide s godinama, vidiš da oni imaju svoju priču, ti svoju i to je to.
Na kojoj utakmici si podelio najviše tehničkih i isključujućih?
– Da ne veruješ, mislim da je to bilo na jednoj prijateljskoj utakmici i to u Kovinu. I to se desilo da sudim mojim drugarima, sa kojima se i danas družim, ali, eto… Poklopila se, što se kaže, neka minus faza i kod njih i kod mene. Mislim da je bilo tri ili četiri tehničke i isto toliko isključujućih.
Utakmica na koju si najponosniji što si delegiran kao glavni (prvi) sudija?
– Ima ih dosta… U principu u košarci sva trojica sudija imaju jednaka prava i obaveze, ali je jedan taj koji donosi konačnu odluku u spornim situacijama kada nešto treba da se reši. Reći ću ponovo Dunav – Dinamik. Stvarno sam posle tog susreta bio ponosan na svoj učinak i timski rad koji je imala cela trojka.
U polju, na parketu, se najbolje kapiraš sa..?
– Uglavnom sa svima. Ali bih izdvojio kolegu iz Niša Ivana Nedeljkovića sa kojim nisam sudio nešto mnogo utakmica, ali se razumemo jako dobro. I generacijski smo tu negde. Mada, odličnu saradnju, na vrhunskom nivou, imam i sa kolegama koji su i po 20 godina mlađi od mene.
Da li si sujeveran, imaš li neki ritual pred utakmicu?
– Nemam rital. Nemam to sad da kao neki prvo moram da obučem ovo, pa ono… Ali imam neka pravila. Ishrana mora da bude odgovarajuća, poslednji obrok četiri sata pre početka, dolazak dva sata pred utakmicu, da imaš vremena za sve, da ti se ne desi da iz automobila ideš pravo na teren. Mlađe kolege kažu: ‘Sa Savićem je to ritual’, ali jednostavno kad je utakmica, onda je to dan za to i gledaš da se tome maksimalno posvetiš. Da li izgubio šest ili osam sati ne pravi veliku razliku, ali tebi znači jako da dođeš spremniji i odmorniji i dobro odsudiš.
Kao i sa svim promoterima kampa i tebi ću reći jednu rečenicu, da vidimo na šta te asocira. Čini mi se da je punoletna, a iz jednog je intervjua koji smo radili u prošlom veku (smeh). Sećaš li se šta znači „Separe za sudije“ (međunaslov jednog teksta iz Mog Kovina, što juče nije rečeno našem sagovorniku).
– Hm…
Evo, da probam malo da ti olakšam – „Šćepo mi ima tri penala!“…
– (smeh) …. Znam! To je…
…. a ovaj Šibul…
– To je moja prva godina. Zima, Regionalna liga u Jaši Tomić gde je igrao Sečanj protiv Kikinde. To je utakmica… uh, to neću nikada da zabpravim! Mene je tada na tu utakmicu vozio isto sudija Damir Grubić, njegov komentar po završetku bio je samo – ja ovo nisam doživeo u karijeri. A isto je rekao i Ferid Zemonjić koji je sudio sa mnom tu utakmicu, inače prvoligaški sudija. Bilo je priča da su prethodnih sezona dvojici sudija bacili fiću u kanal.
Pored terena dva, pod znacima navoda, redara koji idu za tobom, prate te u korak. Maltene ti dišu za vrat. Domaći igrač ima tri penala i na poluvremenu oni dolaze kod nas i jedan kaže – ‘Čuvaj mi Šćepu!’ A Šibul iz Kikinde, odličan igrač, meka ruka, dobar šuter, isto tri. ‘A, ovaj Šibul bi mogao napolje’… Ma, treba to doživeti. A, pazi kad se završila utakmica, drugi ljudi. Sve bi ti dali,ma najbolji ljudi na svetu. Posle utakmice pričamo i kažu oni: ‘Dok je utakmica mi te pritiskamo i ‘davimo’. Posle utakmice ću da ti dam srce ako ti treba. Šta ja tebi mogu kad se završi utakmica. Gotovo je! Dok traje tu te davim!’
