Kraj svake kalendarske godine prilika je da novinari (svaki u svom „resoru“ i ataru) naprave malu retrospektivu onoga što se dešavalo u proteklih 365 dana.
Kad je u pitanju ova, 2019., obeležile su je upravo reči smeštene u naslovu.
2019. Počela je i završila se obećanjima (i samo obećanjima) o nekoliko stotina radnih mesta.
„Opština Kovin bi do kraja ove godine trebalo da dobije nov industrijski pogon vredan 15 miliona evra. a reč je o fabrici za završnu obradu čeličnih limova sa oko 300 zaposlenih, od čega će polovinu činiti visokoobrazovani kadar. Overen je ugovor između Opštine Kovin i bugarskog investitora Petra Zaharieva o prodaji osam hektara opštinskog zemljišta u industrijskoj zoni na kome će biti podignuta fabrika za završnu obradu čeličnih limova.
Kompanija „Minimet komoditiz“ sa sedištem u Beogradu čiji je Zahariev vlasnik odlučila se za Kovin zbog povoljnih uslova za investitore, blizine smederevske železare i položaja na Dunavu kao transportnom putu.”
Ovako su početkom januara 2019. izveštavali lokalni i prestonički mediji.
Uzalud upozorenja malobrojne opozicije u lokalnom parlamentu da se radi o lovu u mutnom i novom slučaju “ruske luke” (kad je svojevremeno lokalna vlast predvođena Blagojem Bogdanovićem izvesnom ruskom investitoru dala parcelu za izgradnju luke).
Ugovor ne precizira nikakve rokove upozorio je sa govornice demokrata Srđan Vukša.
„Istorijski“ februar doneo je Kovinu prvu posetu predsednika države otkad je sveta i veka.
Na svojoj „turneji“ Brže, jače, bolje i predsednik je, obilazeći Južnobanatski okrug, svratio „iza hale“ (sale za male sportove OŠ Đura Jakšić).
Pri tom je obišao fabriku pečuraka i otvorio (već otvorenu) halu za male sportove.
Poseta Aleksandra Vučića Kovinu – O investicijama, dugovima, Kosovu. I društvenim mrežama
Ubrzo će (krajem februara), opozicija napustiti učešće u skupštinskom radu. Nešto kasnije, i u svim opštinskim komisijama i telima.
Baš kao što je učinila u Narodnoj skupštini, ali i svim gradovima i opštinama.
Nekako u isto vreme Kovin se našao na mapi mesta u kojie su se „preselili“ prestonički protesti Jedan od pet miliona.
Održano ih je ukupno osam, održavani su (najčešće pred nekoliko stotina građana), a impozantna je bila i lista govornika (Sergej Trifunović, Marko Vidojković, Slaviša Lekić, Branislav Lečić…).
Obeležila ih je i maštovitost (protestanti su gotovo svaki put ostavljali poklone ispred zgrade opštine), ali i činjenica da u tih osam dana nije zabeležen ni jedan incident. Ako se izuzme sajber rat na društvenim mrežama između onih koji podržavaju proteste i onih s druge strane – glavna tema bila je (malo)brojnost „slučajnih prolaznika“.
Ovde je zgodno mesto da se i sami pohvalimo kao jedini registrovani medij koji je (objektivno) izveštavao s ovih protesta.
Jer, ni ove, kao ni prehtodne godine nismo „prepoznati“ od strane izvesne novinarske komisije (čitaj: lokalne vlasti) kao neko ko je podoban za isveštavanje lokalne javnosti o lokalnim događajima.
To su, kao i lane (i preklane), bili neki drugi.
Još se pištaljke s protesta nisu utišale, lokalnu (političku) javnost počela je da drma „afera“ mreže škola.
Naime, deceniju (i više) unazad ne postoji „politička volja“ da se usvoji tzv. nova mreža škola, tačnije, dokument kojim bi, usled sve manjeg broja đaka, bila izvršena reforma školstva. Njime je, najpre, predviđeno da tri seoske škole izgube dosadašnje status i budu pripojene jednoj od tri kovinske OŠ. Tako je, krajem aprila, odlučila SO Kovin.
Posle nekoliko peticija, malo galame, i činjenice da je nešto manje od dvadesetak opština u Srbiji požurilo da skreše broj osnovnih škola, i lokalna skupština je ukinula odluku.
Političko proleće obeležilo je i aprilsko gostovanje narodne poslanice Marinike Tepić u Deliblatu. Sasvim uobičajenu pojavu (u razvijenim demokratijama) da narodni poslanici dolaze na noge onima koji su ih birali, umalo je osujetila grupa aktivista Srpske napredne stranke. Grupa od par desetina Deliblaćana (pojačana nekolicinom Kovinaca, zaposlenim u javnim i državnim preduzećima), pokušala je da na ulici, pre početka sastanka u ribolovačkom domu u ovom selu, isprovocira sukob. Zahvaljujući prisebnosti (i hrabrosti)poslanice Tepić (ali i brojnom prisustvu policije), sve se svelo na „verbalno.“
Tribina Marinike Tepić u Deliblatu na ivici incidenta – Vlast, opozicija i policija
Mediji su i ovog puta, kako mi, tako i oni plaćeni parama poreskih obaveznika opštine Kovin, izveštavali različito sa ovog skupa.
Burno „kovinsko proleće“ zamenilo je, manje „burnije“ leto.
Sezonu kupanja obeležilo je tračarenje na društvenim mrežama o tome kako jedino kovinsko gradsko kupališta već drugu godinu za redom nije u funkciji.
Gromoglasno najavljivan projekat opštinske vlasti o tome da će Šljunkara postati regionalni sportsko-rekreativni centar (vrednosti, skoro, pola opštinskog budžeta), pala je u zapećak.
Ne tako davno, jedino gradsko uređeno kupalište bilo je mamac za brojne turiste van naše opštine.
Kovinci su, tako, minulog leta, osveženje morali da potraže na smederevskim bazenima (olimpijskom i Jugovo), šalinačkom i belocrkvanskom jezeru ili gajačkoj plaži Raj.
(nastaviće se…)
