И село би да буде – весело (1)

У девет општинских села, од пописа 1971. године до оног из 2011. године, живи 7.193 становника мање. Дакле, више од четвртине, кад се узме у обзир податак да их је те 1971 било 27.400, а четири деценије касније 20.207. Иако би требало да је обрнуто, живот на селу је данас далеко тежи него пре неколико деценија.

Генерално сва села „кубуре“ с пијаћом водом, а ниједно сем Скореновца нема канализацију. У школама је све мање деце тако да се све гласнија прича о такозваној новој мрежи школа што би подразумевло да се две најближе сеоске школе споје у једну (Гај и Дубовац, Делиблато и Мраморак и сл.). Иста је ситуација и са сеоским амбулантама. Иако их има готово свако село (с изузетком Малог Баваништа и Шумарка) закон је све строжи и предвиђа исто – једну амбуланту на два села . Сеоски лекари све чешће су на терету општинског (а не државног) буџета. По строгим критеријумима само Баванште испуњава услов за сеоску амбуланту. Пад наталитета и исељавање носи са собом и гашење спортских клубова тако да се организовано окупљање младих свело на кафиће (а ни њих нема више свако село). Све је мање и културно – уметничких и ватрогасних друштава која су, како – тако, раније привлачила пажњу омладине.

Додатни (а можда и највећи) проблем је недостатак посла. Од некадашњих седам сеоских (друштвених) пољопривредних комбината, данас, после приватизације, не послује ни пола њих. Слично је и с остатком сеоске индустрије. Истина, није је ни било претерано. Данас ради погон антибиотика Хемофарм Стада у Дубовцу и Шампикомп у Плочици. Оно мало младих „што је остало на земљи“ све теже опстаје – укрупњавање парцела од стране већих земљопоседника избацило је из тржишне утакмице оне мање. Некада се могло лепо живети од три ланца, данас се не може преживети од тридесет, реченица је која се чује на лицитацијама државног пољопривредног земљишта на којима мали паори по правилу не могу да дођу до закупа. Управо због тога мештани Гаја организовали су пре неколико година протесте испред зграде општине (са захтевом да се земља дели равномерније), али су општинским властима ту везане руке. Закон је, кад је у питању лицитација, јасан.

Кад се на све то дода да су сва ковинска села од краја јула до почетка октобра била без аутобуског превоза, слика живота на селу још је суморнија.

Кад је у питању комунално одржавање села (кошење траве, одношење смећа и сл.) у свим селима ће се пожалити на недавну општинску одлуку којом су сеоски комунални редари пребачени на платни списак општинског комуналног предузећа. Сада у сваком селу за сваку интервенцију морају да позову Ковински комуналац што је процедура која уме да траје (масовно су се жалили прошлог пролећа, кад је кренула вегетација и кошење траве). Исто је кад је у питању одржавање и наплата пијаца – све је пребачено под надор Комуналца па су сеоским властима везане руке кад је чистоћа села у питању.

Због овакве ситуације, села у „богатом“ Банату доживљавају судбину онох брдских. Младих је све мање, а празних кућа све више – продају се у бесцење.

Има ли излаза?

Čitajte još na Kovinac.com