Vladimir Komarica Muller – Javno privatno partnerstvo u umetnosti (ili: ko razume, uzeće)

Duže od pola godine Kovinac Vladimir Komarica Muller sugrađane daruje uličnom izložbom slika na svojoj kući u centru Kovina.  Nedavno je, međutim, otišao korak dalje – prolaznicima je počeo da poklanja radove.
Uz jedan mali „uslov“ (o čemu ćemo nešto kasnije).
Kad je krajem avgusta na starim rolo vratima na uglu ulica JNA i Sterije Popovića (prekoputa Gomexa) Vladimir Komarica Muller okačio svoj prvi rad velikog formata, prolaznici su bili prijatno iznenađeni.

Od tada umetnik periodično menja „postavku“ koja se sastoji od samo jednog rada, a simbolika je, otkriva za naš portal, u tome da je svaka slika spojena sa jednim svetskim gradom:
„Don Kihot od la Mancha, Žak Lui David i Pariz, i tako dalje i tako dalje.“
Čitav performans preneo je i na vlastitu fejsbuk stranicu TelePort.
Osim na „zid“ ove društvene mreže, slike kači, dodaje šaljivo, bukvalno i na „zid svoje kuće.“
Problema sa inspekcijama, naravno, nije imao – slike su na zidu privatne kuće, vidljive sa javne površine.
„Što je na neki način umetnost u javno-privatnom partnerstvu. Na ovaj način ostvarujem i fizički kontakt  s ljudima koji posmatraju.“
Polovinom februara (nekako pred Dan zaljubljenih), Vladimir je preko „stalne“ postavke okačio sliku manjeg formata „Društvo“ i ponudio na poklon.
Doduše, objašnjenje je bilo na nemačkom jeziku (otprilike:  slika je poklon za onog ko reši da je uzme. Ko god da je uzeo, slika je u njegovom vlasništvu i ima slobodnu volju da učini sa njom šta želi).
„Čisto da bude interesantnije, da ne bude baš na srpskom“, kaže nam.
Zna i ko je „srećni dobitnik“ slike – momak koji radi u jednoj radnji u komšiluku i očito zna nemački.
Neće da otkrije identitet.
Kao što ne voli ni publicitet.
Tako, uličnu postavku menja najčešće noću kako bi izbegao pažnju prolaznika.
Vladimir Komarica Muller rođen je 1972. godine, završio je Višu politehničku školu – industrijski dizajn.
Među sugrađanima, ali i onima koji su Kovin napustili u potrazi za boljim živoom, najprepoznatljiviji je po seriji simpatičnih, kako sam kaže  „dečijih“  crteža nekog prohujalog  Kovina.

Da li je Društvo prva ujedno i poslednja slika koju će pokloniti prolaznicima, nije siguran ni sam autor:
„Ne znam, pitanje je šta će sledeće da mi padne na pamet.“

Leave a Comment