Pločica u vremenu teške statistike (1)

Naselje na teritoriji kovinske opštine je poslednjih 20 godina siromašnije za oko 250 žitelja, a za isti period ima i jedno odeljenje učenika manje u osnovnoj školi. I po procentu i po apsolutnim brojkama reč je o mestu koje polako ali sigurno“ tone“…

 Glavni problem danas u Pločici je voda i meštani kažu da gotovo da ne znaju mesto u Vojvodini s tako lošim kvalitetom vode. Neki su skloni da tvrde da je ta pojava uzrok i nekih bolesti, uključujući i stvaranje „kamenja“ u unutrašnjim organima.

Na primedbu da postoji plan za nabavku prečiščivača vode, meštani uglavnom  skeptično vrte glavom, tvrdeći da to nije trajno rešenje, te da je jedino „pravo“ – izgradnja potpuno novog vodovoda.

–  Imamo azbestne cevi u mreži, postavljene su sedamdesetih godina prošlog veka, pa su česte i havarije, i nema tu rešenja sem izgradnja novog vodovoda. Prečistač samo zvuči kao solidno rešenje ali to nije stvar ovog vremena, kaže lokalni mali privrednik koji svedoči da se- kad stavi vodu golubovima u pojilicu, nakon tri do četiri dana izdvaja mulj na dnu posude, „što govori o kvalitetu vode“.

Od ostalih problema s kojima se Pločica danas suočava, meštani navode da je u školi sve manje đaka,  „sad ih je nešto više od 130“ i,  kako stvari stoje, škola će uskoro izgubiti taj status i postati istureno odeljenje neke od kovinskih osnovnih škola.

– Sve je manje dece, ljudi sve više odlaze i to porodično, a nedavno je odselila i porodica Kurdulija, njih šestoro.. Mladih je sve manje a sve je više stanovnika koji su na takozvanoj socijali.

Što se tiče zdravstvene zaštite, u selu postoji ambulanta u kojoj svakodnevno ordinira lekar.
Ono što je indikativno, u selu, od relativno većih firmi, jedino radi „Šampikom“ koji je, kako se može čuti, nedavno promenio vlasnika, koji više nije Italijan. Taj pogon trenutno zapošljava 30 do 40 ljudi, a u Pločici poslovnu delatnost obavlja i nekoliko „privatnika“ koji zapošljavaju po nekog meštanina. Nekoliko radnika je zaposleno u Silosu, a od bivšeg uspešnog poljoprivrednog kombinata  ostao je parlog.

U selu rade kafana i kafić, i to su jedina dva mesta koja su na raspolaganju mladim ljudima, željnim druženja i to je takozvani „kulturni život u Pločici“.
Kafana, kao u dobra stara vremena.
Nikakvog organizovanog provoda niti okupljanje za malobrojne mlade  nema, a jedan od sagovornika,  srednjovečni Pločičanin koji se bavi privatnim poslom, kaže da mu odgovara mir koji vlada u ovom južnobanatskom selu.

Desi se dan da u selu bukvalno ne vidim čoveka. Došao sam pre dve godine u ovo selo iz većeg grada i mir mi treba. On kaže da je to dobra ideja i za druge ljude, uz dodatak da je gotovo trećina kuća u selu je na prodaju i to po bagatelni cenama.

Od glavne ulice do centra, najmanje 50 kuća je na prodaju a u velikom broju onih koje nisu, živi po jedan član, tako da je situacija- zaista alarmantna. Reč je uglavnom o staračkim domaćinstvima, čiji članovi većinom primaju i socijalnu pomoć, a neki od lokalnih malih privrednika se žale da, zbog koliko-tolikih primanja od države, ljudi neće da rade, pa zbog nedostatka radne snage mora čak iz Kruševca da „dovlači“ radnu snagu za delatnost koju obavlja.

Lokalni prevoznik Kodeks ima više dnevnih linija do Pločice a tu su i „linijski“ taksisti koji prevoze građane do obližnjeg Kovina ili Smedereva.

Sport u Pločici počiva na lokalnom fudbalskom klubu, koji je „na izdisaju“, tako da se, kako ističu naši sagovornici,  u Pločici ništa značajno ne događa, što u velikoj meri utiče na iseljavanje iz tog naseljenog mesta opštine Kovin.

Suma sumarum, Pločica je poslednjih 20 godina siromašnija za oko 250 žitelja, a za isti period ima i jedno odeljenje učenika manje u osnovnoj školi. I po procentu i po apsolutnim brojkama reč je o mestu u kovinskoj opštini koje polako tone. Samo se Bavanište, koje od popisa do popisa beleži rast, bolje drži. Migracija karakteristična za ovo mesto je ona koja žitelje opredeljuje da se sele u Kovin ili neki drugi veći grad, a tek sporadični slučajevi se porodično sele u inostranstvo, saznajemo u toj mesnoj kancelariji.

Tokom godine broj stanovnika se menja, baš kao i broj dece u nekim razredima, jer su vrlo često slučajevi da porodica ode na nekoliko meseci ili pola godine u neku evropsku zemlju, najčešće Nemačku. U razgovoru sa jednom od njih saznali smo da je razlog bio je ekonomske prirode,„kako bi se neki dinar zaradio“.

Kako je suprug muzičar, lako je našao posao, a supruga i deca su pošli s njim jer nisu mogli sami da ostanu u Pločici. Ipak, trajalo je svega četiri meseca, jer su deca osećala veliku nostalgiju, a nije se moglo ni do radnih papira. Nakon povratka, kažu neće za sada ponovo odlaziti. Ima onih koji su i pre njih odlazili, isto tako porodično, i vraćali se da deca ne bi izgubila školsku godinu. Kako god, povratak je nekako uvek pred kraj školske godine,  pa to onda stvara problem i troškove osnovnoj školi „Đura Filipović“ da obezbedi polaganje razrednih ispita. Iako je potrebno formirati desetak tročlanih stručnih komisija, da bi se ispiti održali, škola izlazi u susret svojim đacima, želeći da im omogući da završe razred.

Kuriozitet je ipak da je Pločica, uz Kovin, jedino opštinsko mesto koje je u ratnoj deceniji prošlog veka zabeležila porast stanovnika. Istina tek za 30-ak, prema poslednjem zvaničnom popisu iz 2011. godine broj stanovnika u selu iznosi 1794 što pločicu po broju stanovnika ostavlja na lestvici opštinskih sela tamo gde je bila i posle Drugog svetskog rata, tek ispred Dubovca i dva, kako ih ponekad zovu, posleratna nedovršena sela – Šumarka i Malog Bavaništa.

 

Tekst je deo projekta koji sufinansira Ministarstvo kulture Republike Srbije

Čitajte još na Kovinac.com

Leave a Comment