Kakav je život u selu i zašto je težak – Bavanište – Prosjaci i sinovi

Kako su bavništanski Romi nadničenje u selu zamenili unosnim prosjačenjem u Italiji

 

“Pisali su mi kaznu. Onaj Karlo karabinjer. Uz’o mi ćet’r evra iz džepa šta sam isprosila. I kaznu mi pis’o. Znaš ko će da plati, kažem mu – onaj odozgo.
Uzmem tu kaznu i isprosim ispred crkve, jedan stariji gospodin mi plati, Italijan. Zna da imam falićnu unuku. Kažem mu da nemam pare da platim. Quanto se paga, pita on, kol’ko košta. Pedes’ evra, kežem. Star ćovek, devedes’ godina ima i mi dao. Kaže – na da platiš kaznu.”
“Pa jeste platili?”
, pitamo .
“Pa nisam, kome da platim? Lopovima?”
O prosjačenju, nekad unosnom zanatu bavaništanskih Roma, danas o poslu u kome se jedva, kažu, preživljala, pričala nam je u vrelo avgustovsko popodne Nadežda Nika, sedamdesetoodišnja Romkinja iz ovog sela.
Jedan od stotinak bavaništanskih Roma koja se otisnula put Italije u potrazi za boljim životom.
Njihova omiljena destinacija bio je (za mnoge i ostao) italijanski grad Padova, treći po veličini  u severnoj italijanskoj provinciji Veneto.
Bavanište je, po popisu iz 2011. (al ii nekim ranijim), selo u opštini s najviše romske populacije. Nadničenje po njivama ovdašnjih paora rađe menjaju za nekada unosni lavorare  (posao na italijanskom, prosjačenje u žargonu tamošnjih Roma).

O tome koliko je unosan svedoče i velelepne višespratne kuće u romskom delu naselja – obično nose imena unuka (Anđela, Kevin…), a krase ih kitnjaste ograde, betonski lavovi i labudovi i ostalo.
“Radovan Nikolin zvani Bada Mita, Ivica Nika, Sanja Jovnović, Biljana Novakov”, nabrajaju nam uz opasku  da “…sve manje njih idu da prosu, ne idu više puno.”
Jer otkako je septembra 2014. gradonačelnik Padove (član desničarske Severne lige) Masimo Bitonci uveo kazne za prosjačenje na ulicama, “posla” je sve manje kažu naši sagovornici a dnevni pazari su se sveli na jedva desetak evra. I to pod pretnjom kazne čiji je raspon od 25 do 500 evra.
Milan Jovanović zvani Like vratio se polovinom avgusta . Kod (trošne) kuće u Ulici Veljka Lukića 49. sačekala ga je globa od 100 evra koju su mu napisali karabinjeri. Stigla je poštom. Ispisana je na egleskom i koliko smo razumli opština Padova traži od njega da plati 100 evra jer je “uporno držao ispruženu ruku pored vozila zaustavljenog na semaforu”.
Ne zna, kaže, da li da plati, angažuje advokata ili po četvrti put u životu promeni ime i prezime i izvadi novi pasoš. Ne žali se mnogo, tvrdi da za tri meseca donese hiljadu i po evra. Taman da se kupi ogrev i zakolje neko svinjče.
Ostatak devetnaestočlane porodice  je u selu i pomalo se, dok glavešina ne dođe iz Padove,  krpe nadničenjem u sezonskim poslovima.

Svi se slažu u jednom – prosjačenje je upropastilo otvaranje granica EU (pojava rumunskih oma kao konkrencije)i ukidanje lire.
“Svi Italjani plaćedu šta su ukinuli liru”, objašnjava nam Nadežda Nika koja se put Padove otisnula polovinom šezdesetih godina prošlog veka.
“Sirotinja sam bila ovde. Jela sam proje i plakala za lebac”.
Ne krije da se u to vreme zarađivalo “po sedamsto, osamsto maraka samo do podne.”
Sagradila je kuću u selu, ne baš onako monumentalnu kao tamošnji Romi.
Većina ih i dalje živi u bedi.
Ima, međutim, i onih koji su lavorare pretočili u unosan biznis.
Sreten Jovanović Sreja danas obrađuje nekoliko desetina lanaca zemlje, ima mini famu junadi u selu i par velelepnih kuća. I sve od prosjačenja tvrdi.
Put Italije se otisnuo početkom devedesetih prošlog veka zbog rata i mobilizacije:
“Negde idu ćetiri iz kuće na ratšte, a negde ni jedan. Pa di to ima. Pa ne beži niko od masnih kolaća”, ilustruje nam Sreja.
Danas je to, veli, nemoguća mislija. Pored pomenutih restriktivnih zakona italijanska vlast je, koliko toliko, sve prosjake uvela u red – primorala da nađu redovan posao, plaćaju stanove i komunalije.
Deca su mu ostal u Italiji i žive takvim životom.
Oni koji se nisu snašli jedva preživljavaju, priča nam izvesna Gordana koja se jedva prehranjivala krađom po samouslugama.
“Nisam jela ceo dan, naljutila sam se što nisam ništa iprosila. Uđem u samouslugu kupim šampon da se operem, a metem u đep konzervu ribe, 83 ćinteze (centi-prim.nov.). Skoro jedan evro. Pa ja plaćem za jedan evro da mi dadu.Vidi me onaj šef, usti me da dođem do kase i izvadi mi konzervu iz đepa. Kaže, gospođo, ovo ste ukrali. Sram me pojeo.”
Vratila se posle svega u Bavanište. Živi u trošnoj kući bez struje.
“Mislim da više ne idem. Lakše mi kući.Ću barim krompir, pa kako mi bude. Više mi došlo doovde.”

 

 

Čitajte još na Kovinac.com

Leave a Comment