Dali je život na selu težak i zašto – Malo Bavanište – Dok se Vlas(t)i ne dosete

Izreka “samo nek’ ide po redu” u slučaju kovinskih sela više zvuči kao kletva.
Naime, najmlađe (i najmanje) opštinsko selo umire najbržim tempom.
Naseljavanje Malog Bavaništa počelo je odmah posle Drugog svetskog rata, tačnije 1947. godine, a prvi “kolonisti” bili su Srbi iz istočne Srbije (otud među ovdašnjim žiteljima čest i pogrdni naziv “Vlasi” za žitelje ovog sela).
Već prema popisu iz 1948. naseobina je brojala 315 stanovnika.
Vredni poljoprivrednici lako su se snašli na plodnoj banatskoj ravnici, o čemu svedoči i podatak da je među, danas  viđenijim zemljoposednicima u našem kraju, nekolicina njih potekla iz ovog sela.
Koje, rekosmo, lagano umire.
Jer, od samog osnivanja vlasti kao da nisu imali sluha za ovo mesto.
Decenijama u zapećku, s najmanje autobuskih polazaka (tri dnevno, duplo manje od ostalih sela), jedino bez asfaltnog druma (do pre par godina), crkve, al i škole. Ako ne računamo jedno istureno (zajedničko) odeljenje svih nižih razreda kovinske Osnovne škole Jovan Jovanović Zmaj, koje, igrom slučaja, baš ove školsle 2018/2019. odrađuje svoju poslednju “sezonu”.

Jer, dugo najavljivana nova Mreža škola (u prevodu – “gašenje” onih škola koje nemaju dovoljan broj đaka) u kovinskoj opštini počela je baš u Malom Bavaništu.
Uzalud protesti nekolicine roditelja malobavaništankih učenika koje smo zabeležili početkom septembra pred skupštinsko zasedanje na kome je usvojena ona mreža škola.
Zakon je, kažu nadležni, jači.
I nije prvi put da su “eksperimentalno” selo kad su gašenja u pitanju, rekao nam je tada jedan od žitelja sela i podsetio nas da je tamošnji fudbalski klub prvi u opštini koji je stavio katanac.
Prekoputa naherenog igrališta je groblje koje je, pak, sve punije.
FK Budućnost, finalista opštinskog kupa iz 2000-te godine (što mu je jedan od većih uspeha) svoje zlatne dane odigrao je kad ostatku države nije išlo baš najbolje – devedesetih godina prošlog veka. Ponajviše zahvaljujući činjenici da je sponzor kluba bio meštanin Miroslav Suruljević Ćira, suvlasnik tada uspešne firme Atel-Tetel. S firmom se, početkom novog milenijuma, ugasio i klub. Delom zahvaljujući činjenici da nema ko ni da igra.
Bela kuga nije zaobišla ni Malo Bavaništ, a mladi, kao i svuda u državi, beže glavom bez obzira iz najvećeg opštinskog zapećka.
A kad smo kod onih neslavnih premijera gašenja, ovo selo je prvo osetilo krizu nekadašnjeg lokalnog Jugoprevoza. Prvo je ostalo bez autobuskog saobraćaja pre više od decenije.
Uzalud je dugogodišnji predsednik MZ Malo Bavanište Dušan Đurić obijao vrata opštinskih kancelarija.
Tadašnji rukovodilac Jugoprevoza Branko Jeremić imao je logično i (ne)ekonomsko objašnjenje:
“Devetnaest kilometara, dva puta dnevno, vozimo 4 do 5 srednjoškolaca i po nekog slučajnog putnika.”
Otad, ono malo starijih meštana koji nemaju sopstveni prevoz, a koje muka natera u Kovin, “šlepa” se uz školski mini bus kojim se đaci viših razreda prevoze do Zmajeve škole. Od naredne jeseni će uz njih ići i oni mlađi, od prvog do četvrtog razreda.
Istina, lokalna vlast na čelu s predsednikom Dušanom Petrovićem je 2014. uslišila višedecenijski vapaj žitelje ovog sela i asfaltirala kolovoz koji prolazi pored vikend naselja Manastirska Rampa do ulaska u selo.

“Otad se niko nije iselio iz Malog Bavaništa”, rekao nam je nedavno Petrović koji je par godina u političkoj penziji.
Čini se, kao da je vrelina asfalta stigla prekasno.
Neumoljiva statistika kaže da je sa gotovo 700 stanovnika, koliko ih je popisano 1971., Malo Bavanište tamo gde je bilo i inforbirovske 1948 – broji manje od 400 žitelja.
Interesantna je činjenica da je u blizini sela u osvit ratova na tlu nekadašnje SFRJ puštena u rad jedinstvena (u Evropi, ali i svetu) podvodna eksploatacija uglja. Čitavo šire područje leži na plitkim naslagama lignite i naziva se kostolačko-kovinski lignitski basen.
Međutim, umesto svelte perspektive, kovinski Rudnik kao da je bacio još jednu kletvu na selo. Naime, decenijama unazad traju ispitivanja zaliha ovog uglja i najava izgradnje termoelektrane (koja s vremena na vreme, najčešće pred izbore) podseti na  još “svetlliju” perspektivu sela.
U tom slučaju, kaže jedna od varijanti, ugljenokop bi morao da se proširi, a sve bi bilo izvedeno rušenjem dela dunavskog nasipa i potapanjem nekoliko hiljada hektara plodne zemlje.
Da li će se i kada nešto preko stotinak domaćinstava koliko, danas broji „mlađe Bavanište“, morati da raseli pre no što se nađe pod vodom, pitanje je koje, kaže jedan od meštana, daje odgovor na sve ranije:
“Zato niko i ne ulaže ništa, a mi živimo kako živimo.”

 

Čitajte još na Kovinac.com

Leave a Comment